Лако је мерити

Забринуто цоктање над социјалном и етничком дистанцом веома је узалудан посао.

Наиме, постојање људске склоности ка томе да живе поред оних који су њима слични – као и мање постојање те склоности наспрам оних који се разликују по вери, језику, начину живота  или рада, боји коже или косини очију – старо је онолико колико су стари сукоби и ратови међу народима, као и границе између држава. А посебно је тешко разматрати је, а не узети у обзир да су размере те појаве различите готово таман онолико колико су различита времена, економске околности и стања у којима се тако манифестована колективна свест мери.

У том смислу подједнако је релевантна данашња дистанца између Срба и Албанаца, каква је некад била између Немаца и... Француза, на пример. Или дистанца каква је била приметљива у истраживању из САД, спроведеном 1993.године (http://socialdistancesurvey.com/data/SDSU.pdf),

а које каже да је удаљеност Амера од Срба као комшија и шефова скоро идентично лоша као и дистанца коју имају спрам Хаићана, Палестинаца, Израелаца, Кубанаца, Ирачана и Иранаца. Сви остали народи су, конкретно на том парчету земаљске кугле и конкретно у том историјском тренутку, прошли нешто мало или нешто много боље.

Проблем са истраживањима, који постоји откад постоје и истраживања, јесте то што суона одличан метод за показивање оне једне стране медаље, а која је потребна да се изведе неки доказ о тој истој страни медаље. Те се питање о толерантности на овом подручју утврђује установљавањем дистанце према „другима“, а у овом историјском тренутку. Но, такође је лако могуће и да се тако мери и потпуно погрешна дистанца и погрешни „други“, те да на тај начин проблем није постао јаснији, а ни одговор извеснији. Под условом, наравно, да се неке друге дистанце према неким другим „другима“ могу уопште лако и измерити.

Није, наиме, лако измерити да ли бисмо у комшилук – међу нас који смо „исти“ и имамо измерљиву дистанцу према „дугима“ – пустили и људе радикално другачијих идеолошких или каквих других оријентација, а који припадају нама „истима“. Није лако измерљиво ни колико бисмо уважавали њихово право на другачије мишљење, понашање, културу... Шта је лакше имати за комшију или ћеркиног мужа: Албанца пријатељски расположеног према Србима или Србина који се јавно, отворено и страсно залаже за признавање Косова? Ко је прихватљивији шеф: жена са никабом преко лица или „Жена у црном“ са транспарентом у рукама? Ко је боље друштво за сина јединца: Хрват, члан „Образа“, навијач хулиган, хомосексуалац, Ром или истакнути члан омражене политичке партије?

Огромне дистанце које се морају прећи између непостојећег просечног (па и младог) припадника српске националности и замисливог Албанца, Хрвата или Рома јесу заправо манифестација и друге једне муке: колика огромна дистанца мора да се пређе – и са каквим далеко тежим препрекама – између удаљених и супротстављених полова идеолошки, културно и социјално располућених „нас“. А ни то па, опет, није болест, него показатељ болести, јер нисмо измерили у каквом инфраструктурном окружењу „ми“ и „они“ (који год да су) живимо. Колико нам је уређена одавно неуређивана држава, колико се поштују офрље написани или преписани закони, какав нам је квалитет образовања, културе и медија, колики је степен популизма, у каквом је стању елита... А најпре би ваљало измерити готово неизмериво – у ком се то стадијуму и смеру и какве то економске кризе налазимо, те какве све то заједно везе има са ратовима који су се овуда водили... Ако се све ове „дистанце“ од пожељног не узму у обзир, него се кривица за вирусну упалу плућа свали на температуру испод пазуха, на лошем смо трагу.

И кашљати престати нећемо, још дуго.