Resetovanje Anđela

Predstavljanje Mrđana Bajića u paviljonu Srbije na  venecijanskom Bijenalu za sada je priča sa dva kraja. Ili tri. Mesec dana pre zvaničnog otvaranja (i u trenutku dok ovaj tekst nastaje) odobrena je tek trećina planiranog budžeta.
Na Vladi Srbije je da uplati ostatak, ali vreme curi. Skupština grada pomogla je delom iz svog budžeta, kao i ustupanjem prostora za čuvanje skulptura. Prvi završetak ove priče biće da se novac uplati odmah i da nacionalna prezentacija Srbije u Veneciji, po prvi put kao samostalne države, bude na dostojnom nivou. Druga opcija je da bude kako mora, a treća da ne bude uopšte! Mrđan Bajić(1957), profesor vajarstva na beogradskom FLU trebalo je da bude naš predstavnik u Veneciji još 1993. godine , ali ga je u tome sprečila međunarodna blokada naše zemlje. Komesar ovogodišnje izložbe je Vladimir Veličković, pomoćnik Maja Ćirić, a tekstove u katalogu pisali su Jovana Stokić, Lidija Merenik, Biljana Srbljanović i Loran Heđi.
Čuvajući najveći deo iznenađenja za otvaranje, Mrđan Bajić delimično otkriva kako će izgledati njegova izložba.

Vaša izložba u paviljonu Srbije nosi naziv Reset. Kakva je simbolika ovog termina?

 Shodno dosadašnjim iskustvima posmatranja drugih nacionalnih paviljona, bila mi je bliska engleska varijanta po kojoj se umetnik predstavlja kroz svoj kontinuiran rad. Naravno, pojavili su se neki drugi konteksti. Prvi put Srbija se predstavlja kao samostalna zemlja u paviljonu na kome je u kamenu isklesano ime Jugoslavije. U tom kontekstu postoji i moje pravo da se kao neko ko dolazi odavde izborim za svoju individualnu priču sa svom odgovornošću i refleksijama koje se tiču situacije iz koje dolazim, ali  i sa pravom da ta priča bude lična.

Izložba se zove Reset. Kompjuterskim rečnikom, to je situacija kada znamo da nešto ne funkcioniše sa našim računarom, ponovo  ga uključujemo da bi proradio... To se ne odnosi samo na ponovno uključivanje jedne zemlje i jedne nacionalne  prezentacije, već je  to i privatno "resetovanje». Naime, posle određenih godina, imam ne samo iskustvo već i određeni zamor. Nisam  nekoliko godina radio skulpture velikog formata, nakupio se kontekst besmisla, one stoje u nekom depou u Borči...Sada će se četiri nove skulpture naći na ovoj izložbi.

Izložba počinje "Jugomuzejom", koji ste radili 1998/ 99 godine, a čine je još dva segmenta...

Sve počinje nekom vrstom retrospektive situacije  iz koje dolazim i to  bi bila predistorija čitave priče. Projektovana je neka vrsta zaokružene priče o muzeju koji je nastao kao aktivistički umetnički projekat, imaginarni muzej sa inventarom istorijski relevantnih i cinično interpretiranih objekata. Kapsula memorije upakovana  u skulpturu od preko pet metara sažima situaciju iz koje dolazimo, uz video prikaz koji tu situaciju objašnjava. Istovremeno, ostavljen je prazan prostor za ono što će nam se desiti. Drugi segment izložbe je Backup, nazvan po knjizi koju sam radio poslednje dve godine i koja se odnosi na morfologiju mog rada od 80-ih do danas. Kroz kolekciju crteža, skica, tekstova, fotografija, maketa, beležaka, ovaj deo govori o tome šta radite pre nego što nešto uradite, kako se ideje razvijaju, kako se uvek negde zagube dok dođete do kraja. To je kao neka crtačka instalacija kroz koju je moguće učitati male zaplete koji nisu vidljivi u definitvnom radu. Knjiga Back up je takođe deo ove instalacije.

Treći segment je izložba novih skulptura iz serije Reset koje sam upravo završio: Daću ti ono što nemam, Anđeo, Fabrika i Zeleni zrak.Četiri skulpture velikog formata su povratak radosti i mojoj želji da ponovo upotrebim  jezik skulpture. One predstavljaju pokušaj da se povrati pravo na uživanje u delanju. Te skulpture funkcionisaće kao neka vrsta kvarteta, kao skeniranje pejzaža Srbije danas i bivanja jednog bića u složenom socijalnom okruženju. Radovi nemaju nameru da budu previše pričljivi već predstavljaju instinktivan susret sa odnosima materijala i oblika.

Kako ste se osećali kada su pojedini izabrani članovi Saveta našeg predstavljanja na  Bijenalu (Kadijević, Miljuš, Bošnjak, Živković, Vuković, Danilov) pred novinarima pogrešno izgovarali Vaše ime i pripisali Vam rad drugog umetnika?

To je bilo najneprijatnijih pola sata javnog nastupa u mom životu. Za učešće na Bijenalu dobio sam poziv od Vlade Veličkovića, kao što se zna. I tek sam tada saznao za postojanje tog saveta, ali moram reći da mi je svejedno. Dobio sam široku autonomiju u pogledu toga šta ću izlagati, ko će mi pisati tekstove. Takvu autonomiju mi nikada nijedna institucija koja se bavi likovnom umetnošću nije dala. Poziv sam prihvatio sa ogromnom odgovornošću. Posvetio sam sedam, osam meseci intenzivnom radu.

Vaš rad nije bio  na izložbi "Umetnost u Srbiji 90-ih" u MSU. To je takođe bilo iznenađenje praćeno raznim "pretpostavkama" koje su se mogle čuti. Šta je istina?

Istina je da nismo imali iste interese. Ako se sprema tako ozbiljna izložba koja se bavi zaokruživanjem važnog perioda, onda je red pitati umetnika šta će izlagati, kako će izlagati. Umetnici imaju pravo na svoj interes, ali imaju pravo i da postave pitanje da li će ta institucija nešto i otkupiti, naravno u granicma cene koja ne nadilazi elementarnu pristojnost.

Ove godine predloženi ste za člana SANU. Kako komentarišete činjenicu da taj predlog nije izglasan?

U ovoj zemlji postoji nekoliko stvaraoca iz moje oblasti prema kojima imam izuzetno poštovanje profesionalno i lično. Jedna od njih je i vajarka Olga Jevrić koja je Akademiji nauka dala taj predlog i za mene je to mnogo veća satisfakcija od bilo čega u toj priči.

Koliko dugo je trajala Vaša katarza posle 5. oktobra?

S obzirom da ovaj razgovor vodimo u danu koji je usledio nakon beskrajne skupštinske rasprave, rekao bih da smo gledali direktan prenos pada Vajmarske republike. Posle toga mi je gotovo i neprijatno što pričam o likovnoj umetnosti, jer život je ipak najvažniji. Od petog oktobra nije ostao kamen na kamenu! Ovo što se dešava imaće neviđene reperkusije na naše živote. Rekao bih, krivicom onih koji su morali da učine da demokratski potencijal ove zemlje kreira njenu sudbinu. Politika nije ni filozofija, ni ekonomija, ni biznis, već jedan odgovoran posao u kome ljudi koji se njome bave preuzimaju odgovornost da će zajednicu koju vode dovesti najbliže ciljevima koje zastupaju. Stvarno ne razumem ta privatna prepucavanja između ljudi koji deklarativno imaju slične pozicije i zaista strepim nad tim šta će se u ovoj zemlji dalje događati. Prepustiti mesto vođenja parlamenta čoveku koji je potpredsednik stranke čiji se program u ovoj zemlji pokazao na delu, mene ispunjava nesnosnim užasom.