Ресетовање Анђела

Представљање Мрђана Бајића у павиљону Србије на  венецијанском Бијеналу за сада је прича са два краја. Или три. Месец дана пре званичног отварања (и у тренутку док овај текст настаје) одобрена је тек трећина планираног буџета.
На Влади Србије је да уплати остатак, али време цури. Скупштина града помогла је делом из свог буџета, као и уступањем простора за чување скулптура. Први завршетак ове приче биће да се новац уплати одмах и да национална презентација Србије у Венецији, по први пут као самосталне државе, буде на достојном нивоу. Друга опција је да буде како мора, а трећа да не буде уопште! Мрђан Бајић(1957), професор вајарства на београдском ФЛУ требало је да буде наш представник у Венецији још 1993. године , али га је у томе спречила међународна блокада наше земље. Комесар овогодишње изложбе је Владимир Величковић, помоћник Маја Ћирић, а текстове у каталогу писали су Јована Стокић, Лидија Мереник, Биљана Србљановић и Лоран Хеђи.
Чувајући највећи део изненађења за отварање, Мрђан Бајић делимично открива како ће изглeдати његова изложба.

Ваша изложба у павиљону Србије носи назив Reset. Каква је симболика овог термина?

 Сходно досадашњим искуствима посматрања других националних павиљона, била ми је блиска енглеска варијанта по којој се уметник представља кроз свој континуиран рад. Наравно, појавили су се неки други контексти. Први пут Србија се представља као самостална земља у павиљону на коме је у камену исклесано име Југославије. У том контексту постоји и моје право да се као неко ко долази одавде изборим за своју индивидуалну причу са свом одговорношћу и рефлексијама које се тичу ситуације из које долазим, али  и са правом да та прича буде лична.

Изложба се зове Reset. Компјутерским речником, то је ситуација када знамо да нешто не функционише са нашим рачунаром, поново  га укључујемо да би прорадио... То се не односи само на поновно укључивање једне земље и једне националне  презентације, већ је  то и приватно "ресетовање». Наиме, после одређених година, имам не само искуство већ и одређени замор. Нисам  неколико година радио скулптуре великог формата, накупио се контекст бесмисла, оне стоје у неком депоу у Борчи...Сада ће се четири нове скулптуре наћи на овој изложби.

Изложба почиње "Југомузејом", који сте радили 1998/ 99 године, а чине је још два сегмента...

Све почиње неком врстом ретроспективе ситуације  из које долазим и то  би била предисторија читаве приче. Пројектована је нека врста заокружене приче о музеју који је настао као активистички уметнички пројекат, имагинарни музеј са инвентаром историјски релевантних и цинично интерпретираних објеката. Капсула меморије упакована  у скулптуру од преко пет метара сажима ситуацију из које долазимо, уз видео приказ који ту ситуацију објашњава. Истовремено, остављен је празан простор за оно што ће нам се десити. Други сегмент изложбе је Backup, назван по књизи коју сам радио последње две године и која се односи на морфологију мог рада од 80-их до данас. Кроз колекцију цртежа, скица, текстова, фотографија, макета, бележака, овај део говори о томе шта радите пре него што нешто урадите, како се идеје развијају, како се увек негде загубе док дођете до краја. То је као нека цртачка инсталација кроз коју је могуће учитати мале заплете који нису видљиви у дефинитвном раду. Књига Back up је такође део ове инсталације.

Трећи сегмент је изложба нових скулптура из серије Reset које сам управо завршио: Даћу ти оно што немам, Анђео, Фабрика и Зелени зрак.Четири скулптуре великог формата су повратак радости и мојој жељи да поново употребим  језик скулптуре. Оне представљају покушај да се поврати право на уживање у делању. Те скулптуре функционисаће као нека врста квартета, као скенирање пејзажа Србије данас и бивања једног бића у сложеном социјалном окружењу. Радови немају намеру да буду превише причљиви већ представљају инстинктиван сусрет са односима материјала и облика.

Како сте се осећали када су поједини изабрани чланови Савета нашег представљања на  Бијеналу (Кадијевић, Миљуш, Бошњак, Живковић, Вуковић, Данилов) пред новинарима погрешно изговарали Ваше име и приписали Вам рад другог уметника?

То је било најнепријатнијих пола сата јавног наступа у мом животу. За учешће на Бијеналу добио сам позив од Владе Величковића, као што се зна. И тек сам тада сазнао за постојање тог савета, али морам рећи да ми је свеједно. Добио сам широку аутономију у погледу тога шта ћу излагати, ко ће ми писати текстове. Такву аутономију ми никада ниједна институција која се бави ликовном уметношћу није дала. Позив сам прихватио са огромном одговорношћу. Посветио сам седам, осам месеци интензивном раду.

Ваш рад није био  на изложби "Уметност у Србији 90-их" у МСУ. То је такође било изненађење праћено разним "претпоставкама" које су се могле чути. Шта је истина?

Истина је да нисмо имали исте интересе. Ако се спрема тако озбиљна изложба која се бави заокруживањем важног периода, онда је ред питати уметника шта ће излагати, како ће излагати. Уметници имају право на свој интерес, али имају право и да поставе питање да ли ће та институција нешто и откупити, наравно у границма цене која не надилази елементарну пристојност.

Ове године предложени сте за члана САНУ. Како коментаришете чињеницу да тај предлог није изгласан?

У овој земљи постоји неколико ствараоца из моје области према којима имам изузетно поштовање професионално и лично. Једна од њих је и вајарка Олга Јеврић која је Академији наука дала тај предлог и за мене је то много већа сатисфакција од било чега у тој причи.

Колико дуго је трајала Ваша катарза после 5. октобра?

С обзиром да овај разговор водимо у дану који је уследио након бескрајне скупштинске расправе, рекао бих да смо гледали директан пренос пада Вајмарске републике. После тога ми је готово и непријатно што причам о ликовној уметности, јер живот је ипак најважнији. Од петог октобра није остао камен на камену! Ово што се дешава имаће невиђене реперкусије на наше животе. Рекао бих, кривицом оних који су морали да учине да демократски потенцијал ове земље креира њену судбину. Политика није ни филозофија, ни економија, ни бизнис, већ један одговоран посао у коме људи који се њоме баве преузимају одговорност да ће заједницу коју воде довести најближе циљевима које заступају. Стварно не разумем та приватна препуцавања између људи који декларативно имају сличне позиције и заиста стрепим над тим шта ће се у овој земљи даље догађати. Препустити место вођења парламента човеку који је потпредседник странке чији се програм у овој земљи показао на делу, мене испуњава несносним ужасом.