Autentično, izuzetno

Polazeći od medijske vesti, realnog događaja kidnapovanja jedne devojčice, Maja Pelević je, po narudžbini SNP-a, napisala tekst "Ja ili neko drugi". Reč je o fragmentarnom i poetičnom komadu koji žestoko izmiče tradicionalnim aristotelovskim principima komponovanja drame, donekle asocirajući na dela evropskih pisaca koji su eksperimentisali sa formom (Krimp, Kejn, Šimelfenig, Poleš).
Predstava u režiji Kokana Mladenovića karakteristična je po brilijantnoj sintezi psihološkog realizma (likovi Nje i Njega), i uslovnosti (likovi Majke, Oca, Organa vlasti, članova Horova).

Rezultat ovog spoja je naglašena emotivnost predstave, ali i transcendiranje značenja radnje na metaforički, arhetipski nivo. Marija Medenica markantno gradi lik kidnapovane devojčice, fražilne, usamljene i željne ljubavi. Boris Isaković igra otmičara, jasno oblikujući lik određen bitnom koegzistencijom lica i naličja: na površini je fin i vrlo brižan, što je maska koja skriva njegovu frustriranost, pervertiranost i agresivnost koje se ispoljavaju kada on izgubi kontrolu. Jasna Đuričić zaista impresivno igra devojčicinu majku, ekstremno teatralno, mehanički, stegnuto, ističući na taj način njenu zastrašujuću bezličnost i konformizam. U pojedinim scenama se njena igra pretapa u realizam putem kojeg glumica opipljivo izražava i jezivi bol zbog gubitka kćerke. Miroslav Fabri igra Oca, takođe stilizovano, koncentrišući se na deklarativno predstavljanje njegove rezigniranosti i odsutnosti. Ovom izvanrednom, totalno brehtovskom igrom, glumci od likova roditelja stvaraju univerzalne tipove, uzbudljive metaforičke figure koje rečito kritikuju činjenicu plastičnosti i iščašenosti odnosa između roditelja i dece.

U predstavu su uključena i tri hora, Medija, Komšija i Savesnih građana, koji radnju komentarišu nizom floskula. Članovi horova nastupaju unisono, izrazito izveštačeno, što je veoma efektan način da se predstavi užasna zlonamernost vox populi, kao i tipična stereotipnost u razmišljanju. Izgled scene je referentan rediteljskom konceptu, u domenu je stilizovanog, pseudo-konfekcijskog pop-arta (Marija Kalabić). Muzika se, takođe, funkcionalno koristi: u pojedinim scenama naglašava tenziju, a u drugim, kada je patetično idilična pošto ima suprotan smisao od radnje koja se predstavlja, putem kontrasta ističe tragičnost događaja (kompozitor Irena Popović). U predstavu je integrisan i video-bim, kao i songovi, što sve zajedno indukuje vrlo intenzivno emotivno dejstvo.

Nesporno pripadajući polju postdramskog pozorišta, dakle pozorišta koje deluje s one strane drame, u vremenu posle važenja paradigme drame (Leman), "Ja ili neko drugi" je izuzetna predstava, inspirativna na nivou forme, kao i na planu sadržaja. Tretirajući pitanja identiteta, slobode, funkcije masovnih medija itd, predstava "Ja ili neko drugi" autentično replicira na život u savremenom društvu, simulaciji neke iščezle stvarnosti, bodrijarovskoj pustinji znakova u kojoj se muvaju još samo utvare i senke.