Аутентично, изузетно

Полазећи од медијске вести, реалног догађаја киднаповања једне девојчице, Маја Пелевић је, по наруџбини СНП-а, написала текст "Ја или неко други". Реч је о фрагментарном и поетичном комаду који жестоко измиче традиционалним аристотеловским принципима компоновања драме, донекле асоцирајући на дела европских писаца који су експериментисали са формом (Кримп, Кејн, Шимелфениг, Полеш).
Представа у режији Кокана Младеновића карактеристична је по брилијантној синтези психолошког реализма (ликови Ње и Њега), и условности (ликови Мајке, Оца, Органа власти, чланова Хорова).

Резултат овог споја је наглашена емотивност представе, али и трансцендирање значења радње на метафорички, архетипски ниво. Марија Меденица маркантно гради лик киднаповане девојчице, фражилне, усамљене и жељне љубави. Борис Исаковић игра отмичара, јасно обликујући лик одређен битном коегзистенцијом лица и наличја: на површини је фин и врло брижан, што је маска која скрива његову фрустрираност, первертираност и агресивност које се испољавају када он изгуби контролу. Јасна Ђуричић заиста импресивно игра девојчицину мајку, екстремно театрално, механички, стегнуто, истичући на тај начин њену застрашујућу безличност и конформизам. У појединим сценама се њена игра претапа у реализам путем којег глумица опипљиво изражава и језиви бол због губитка кћерке. Мирослав Фабри игра Оца, такође стилизовано, концентришући се на декларативно представљање његове резигнираности и одсутности. Овом изванредном, тотално брехтовском игром, глумци од ликова родитеља стварају универзалне типове, узбудљиве метафоричке фигуре које речито критикују чињеницу пластичности и ишчашености односа између родитеља и деце.

У представу су укључена и три хора, Медија, Комшија и Савесних грађана, који радњу коментаришу низом флоскула. Чланови хорова наступају унисоно, изразито извештачено, што је веома ефектан начин да се представи ужасна злонамерност vox populi, као и типична стереотипност у размишљању. Изглед сцене је референтан редитељском концепту, у домену је стилизованог, псеудо-конфекцијског поп-арта (Марија Калабић). Музика се, такође, функционално користи: у појединим сценама наглашава тензију, а у другим, када је патетично идилична пошто има супротан смисао од радње која се представља, путем контраста истиче трагичност догађаја (композитор Ирена Поповић). У представу је интегрисан и видео-бим, као и сонгови, што све заједно индукује врло интензивно емотивно дејство.

Неспорно припадајући пољу постдрамског позоришта, дакле позоришта које делује с оне стране драме, у времену после важења парадигме драме (Леман), "Ја или неко други" је изузетна представа, инспиративна на нивоу форме, као и на плану садржаја. Третирајући питања идентитета, слободе, функције масовних медија итд, представа "Ја или неко други" аутентично реплицира на живот у савременом друштву, симулацији неке ишчезле стварности, бодријаровској пустињи знакова у којој се мувају још само утваре и сенке.