Mašta je divan začin jelu zvanom život

Milan Đorđević (1954), pesnik, pripovedač, romanopisac, esejista i prevodilac, ovogodišnji je dobitnik ugledne nagrade „Desanka Maksimović”.

Poezija, priče, tekstovi ili knjige Milana Đorđevića prevođene su na engleski, nemački, slovački, rumunski, mađarski, portugalski, poljski, makedonski i slovenački jezik.

Dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada. Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva objavila je njegovu novu zbirku pesama „Svemoćna gospođa”, a „Službeni glasnik” zbirku priča „Smežurana koža”.

U kojoj meri je vaš pesnički rukopis sličan poetici Desanke Maksimović?

Desanka Maksimović nije eksperimentisala, nije razarala staro da bi napisala nešto sasvim novo, već je na svoj ličan, samosvojan način nadograđivala postojeće i pesmama govorila o svetu i to jednostavnim rečima bliskim i razumljivim svakom čoveku, pa čak i onome kome poezija nije bliska. Ni ja nisam nekakav eksperimentator, žestoki razoritelj starog, već na svoj način pokušavam da što jednostavnijim i razumljivijim jezikom pišem pesme o prirodi, koju volim, kao što je i Desanka Maksimović volela prirodu, dakle, nastojim da na individualan način pišem pesme o ljudima, o svakolikim ljudskim osećanjima i doživljajima, ljubavi, strahu, smrti, radosti, životinjama, biljkama i insektima i još o mnogo čemu drugome. A dobro znam da je Desanka Maksimović uspešno o svemu ovome pisala u svojim dugim i kratkim pesmama vezanog ili slobodnog stiha. Tako i ja pored slobodnog stiha, koristim rime i forme klasične poezije.

U neprestanom ste dijalogu sa Svemoćnom gospođom. Poručujete joj da se ne plašite, da spremno čekate smrt?

Da, možda sam posle nesreće koja mi se desila pre šest godina, kad umalo nisam poginuo, možda sam od tada pomalo opterećen smrću ili sam joj na neki način bliži pa više razmišljam o njoj i o smrti pišem u svojim delima. Ona je postala tema kojom se, ovako invalidan i već zašao u godine, bavim, pokušavajući da što više budem na strani našeg krhkog, ipak kratkotrajnog života, ali života koji ume da bude lep mada znam da je smrt moćna. Zato je i zovem Svemoćna gospođa.

I u vašim pesmama, i u vašim pričama, čest motiv je smrt i samoubistvo. Da li na to utiče samoća, starost, bolest?

Tema smrti kao da mi se sama nametnula u vremenu kad me je auto pregazio na beogradskoj ulici i kad sam tu nesreću nekim čudom preživeo. A od tada su umrli mnogi moji prijatelji, pa je i to razlog da svoj pogled usmerim ka toj svemoćnici. Smrt, samoubistvo, bolesti, tegobna starost – deo su našeg životnog putovanja pod nebom. Često ih zaboravljamo kao neprijatne stvari koje truju životnu radost ali oni su tu i ne mogu se sakriti i javnim i gromoglasnim optimizmom ne mogu se ukloniti.

Česta tema je i erotika. Život nam, očigledno, prolazi između Erosa i Tanatosa?

Erotika je lepota i opojnost našeg života. Bez nje život bi nam bio pustoš i jad. Ona je jedna od stvari koje nas čine ljudima. Bez nje nema novog života, a ona nam je i bliža u stalnoj igri sa silama uništenja i smrću koji nam vazda prete.

Mašta je, kažete, lepa stvar i lep način da prkosimo uništenju, smrti, bolesti, mržnji, zlu. Uz pomoć mašte, umetnik beži od stvarnosti, beži od svakodnevnog života?

Mašta nije samo snaga pomoću koje bežimo, već je više moć koja nam kroz stvaralaštvo dopušta da vidimo i ono što nije najlakše videti i na prvi pogled upoznati. Mašta je divan začin jelu zvanom život a koje svi živi moramo da okusimo.

Glumci kroz svoje uloge beže, takođe, iz stvarnosti. Ali, ta pozorišna stvarnost postaje, ponekad, stvarnija od života?

Kroz glumu i igru u pozorištu, glumac dolazi do dubljih saznanja o svetu u kome živimo i o ljudima u njemu. I glumom, nama gledaocima u pozorištu, ali i nama, inače glumcima u pozorištu zvanom život, glumci i glumice u pozorištu to pokazuju i iskazuju. Dakle, gluma nije samo bekstvo nego je nešto više, nešto mnogo ozbiljnije.

Čitaoce podsećate da svi dolazimo iz ništavila i vraćamo se u ništavilo. Kakva su vaša iskustva sa stvarnim, i izmišljenim, čitaocima?

Pa pišem zbog sadašnjih ili budućih ljudi koji će možda čitati ono što sam pisao. Tako razgovaram sa njima jer dobar čitalac u sebi razgovara i razmišlja o onome što je pročitao. Čitanje je za mene važno. Lako je gledati ekran, bioskopsko platno ili nešto slično. Treba iščitavati reči, rečenice, knjige i pustiti da one na nas utiču u životu i vode nas svojim putevima.

Da li je moguće napisati pesmu, ili priču, u kojoj je sve rečeno?

Po meni je, ipak, nemoguće. Pa valjda zato i iznova pišem pesme i proze, pokušavajući nešto možda novo da pomoću njih kažem.

Koga danas, u ovom vremenu ubrzanog življenja, zanimaju pesme, priče, romani. Kakva će biti sudbina literature, i umetnosti uopšte, u ovom veku?

To zanima one ljude koje interesuje da nešto više znaju o svom i životu drugih ljudi. A i ljude koji vole lepotu u napisanom i onom  štampanom u knjigama i drugde, čak i kad je strašna kao, recimo, u čudesnim pesmama velikog pesnika Novice Tadića. Sudbina literature će biti kao i sudbina ljudi, jer ona je delić ljudskog stvaralaštva. A možda će se samo čitati sa ekrana ili prenositi telepatski, odnosno pomoću novostvorenih aparata koji emituju slike i reči. A knjige, ono sa koricama i rečima odštampanim na papiru, biće starodrevni i stari predmeti koji su u muzejima.

Gde su usponi, tu su padovi

Upozoravate da bogatstvo nije svemoćno, kao što ni vlast nije svemoćna. Otkud danas tolika potreba ljudi za novcem i vlašću?

Potreba za moći, vlašću, novcem – nije samo današnja, već je vajkadašnja i deo je ljudske nesigurnosti. Mi ljudi smo pametna, pa čak i mudra bića, ali, ipak, smo tek deo prirode i kosmosa, a ne njihovi gospodari. Srah i nesigurnost nekih ljudi nagoni ih da budu sve moćniji i bogatiji. Eto, ja sam potomak nekih bogataša, ali to bogatstvo je učinilo da neki od tih ljudi umru relativno mladi. Neki su bili i politički moćni ali na kraju sve to se pretvara u priče, istoriju, legende i ispari kao prosuta voda. Eh, da, gde su usponi – tu su i padovi.