Vreme je novac

Izreka iz naslova važi i danas svuda u svetu ali ne i kod nas!

„Sedi, gde žuriš? Ima vremena! Dečko, donesi dva pića...”

Ovako, često, počinje susret prijatelja. Jednom se žuri, gleda na časovnik, drugi ne haje za vreme! Prvi su u manjini: većina Srba ne ceni vreme. Ne shvata da je ono nepovratno blago. Neko kaže da smo od Turaka nasledili lakotan odnos prema vremenu. Od njih smo preuzeli i reč ,,javaš” – polako. Ali potomci onih aga i begova iz vremena Osmanlijskog carstva zaboravili su reč javaš i postali su peta ekonomska sila Evrope.

Ko zna šta će još da izmisle genijalni izumitelji, ali uveren sam nikad neće rotaciju Zemlje oko sopstvene ose uspeti da produže bar za jednu sekundu! Zato nama ostaje da vreme koristimo bolje nego juče, povećavamo učinak u svakom satu, danu i nedelji. Jer od toga zavisi da li ćemo sutra da živimo bolje! Ali kod nas se data reč i rokovi ne poštuju. Od plaćenih osam sati, u industriji se koristi jedva pet.

Uzor i primer za bolji odnos prema vremenu i rastu produktivnosti bi morala da bude vlada. Ali, na nesreću, nije! Njen učinak za godinu dana je neuočljiv i veoma je skroman: porastao je broj nezaposlenih, kupovna moć je niska, siromaštvo pritiska veliki deo stanovništva. Činovnički aparat Srbije jeste skup ali ne zbog broja osrednje plaćenih službenika, već zbog traćenja vremena građana, poreskih obveznika. Za ovu tvrdnju ima na hiljade dokaza. Pominjem jedan, najsvežiji, koji je bio povod za ove redove. Sindikat Industrije motora u Rakovici pre dve i po godine (ili: pre 913 dana!) uputio je pismo Mlađanu Dinkiću, tadašnjem ministru za razvoj, s predlozima kako da se oporavi i stane na noge najstarija fabrika traktora! Do današnjeg dana odgovor nije stigao, iako za njihov traktor ima kupaca u Etiopiji, i na rogu Afrike, pa i u Srbiji. Neefikasnost administracije nije kažnjiva a morala bi da bude! Posebna priča je sudstvo. Pravda jeste dostižna ali veoma spora. Prođe nekoliko godina od podizanja optužnice do presude i njenog izvršenja. Neki kažu da sporost u sudovanju pothranja bezakonje. Verovatno. Plate državnih činovnika nisu dovedene u sklad sa učinkom. Da jesu, mnogi ne bi imali ni za vodu!

Na vrh državne vlasti su se ugledale i agencije vlade, i njene ustanove i ona opomena da „ne treba žuriti jer ima vremena” zahvatila je i aparat opština. Poslovična sporost i nekažnjeno samovlašće, potpomaže korupciju i mito, ismejano još pre jednog veka u priči „Glava šećera” Milovana Glišića i u komedijama Branislava Nušića.

Zbog nehajnog odnosa prema vremenu, najveće štete imaju građani. Mesecima obijaju pragove državnih ustanova, vire u šaltere, raspituju se kad će dobiti rešenje ili odgovor? Ponajviše su pogođeni privrednici jer mesecima čekaju dozvole, saglasnosti, uverenja, silne papire. Zbog poslovične sporosti činovničkog aparata, strani investitori ne dolaze u Srbiju, zemlju koja nudi lepe izglede da se uloženi evro brzo oplodi.

Postoji ideja da se normira učinak administracije. To je novost: da se od vrha države – do opštine utvrdi da molilac najduže za pet radnih dana mora da dobije odgovor, dozvolu ili saglasnost! U vreme umreženih računara i formiranih baza podataka takav rok je moguć i prihvatljiv.

Srbija nema vremena. Godine su straćene u prazne priče. Mi smo, statistike to potvrđuju, od 1989. godine, čak i nazadovali! Zaostajemo u mnogim disciplinama jer smo zaboravili pouku i poruku sa početka ove priče...