Време је новац

Изрека из наслова важи и данас свуда у свету али не и код нас!

„Седи, где журиш? Има времена! Дечко, донеси два пића...”

Овако, често, почиње сусрет пријатеља. Једном се жури, гледа на часовник, други не хаје за време! Први су у мањини: већина Срба не цени време. Не схвата да је оно неповратно благо. Неко каже да смо од Турака наследили лакотан однос према времену. Од њих смо преузели и реч ,,јаваш” – полако. Али потомци оних ага и бегова из времена Османлијског царства заборавили су реч јаваш и постали су пета економска сила Европе.

Ко зна шта ће још да измисле генијални изумитељи, али уверен сам никад неће ротацију Земље око сопствене осе успети да продуже бар за једну секунду! Зато нама остаје да време користимо боље него јуче, повећавамо учинак у сваком сату, дану и недељи. Јер од тога зависи да ли ћемо сутра да живимо боље! Али код нас се дата реч и рокови не поштују. Од плаћених осам сати, у индустрији се користи једва пет.

Узор и пример за бољи однос према времену и расту продуктивности би морала да буде влада. Али, на несрећу, није! Њен учинак за годину дана је неуочљив и веома је скроман: порастао је број незапослених, куповна моћ је ниска, сиромаштво притиска велики део становништва. Чиновнички апарат Србије јесте скуп али не због броја осредње плаћених службеника, већ због траћења времена грађана, пореских обвезника. За ову тврдњу има на хиљаде доказа. Помињем један, најсвежији, који је био повод за ове редове. Синдикат Индустрије мотора у Раковици пре две и по године (или: пре 913 дана!) упутио је писмо Млађану Динкићу, тадашњем министру за развој, с предлозима како да се опорави и стане на ноге најстарија фабрика трактора! До данашњег дана одговор није стигао, иако за њихов трактор има купаца у Етиопији, и на рогу Африке, па и у Србији. Неефикасност администрације није кажњива а морала би да буде! Посебна прича је судство. Правда јесте достижна али веома спора. Прође неколико година од подизања оптужнице до пресуде и њеног извршења. Неки кажу да спорост у судовању потхрања безакоње. Вероватно. Плате државних чиновника нису доведене у склад са учинком. Да јесу, многи не би имали ни за воду!

На врх државне власти су се угледале и агенције владе, и њене установе и она опомена да „не треба журити јер има времена” захватила је и апарат општина. Пословична спорост и некажњено самовлашће, потпомаже корупцију и мито, исмејано још пре једног века у причи „Глава шећера” Милована Глишића и у комедијама Бранислава Нушића.

Због нехајног односа према времену, највеће штете имају грађани. Месецима обијају прагове државних установа, вире у шалтере, распитују се кад ће добити решење или одговор? Понајвише су погођени привредници јер месецима чекају дозволе, сагласности, уверења, силне папире. Због пословичне спорости чиновничког апарата, страни инвеститори не долазе у Србију, земљу која нуди лепе изгледе да се уложени евро брзо оплоди.

Постоји идеја да се нормира учинак администрације. То је новост: да се од врха државе – до општине утврди да молилац најдуже за пет радних дана мора да добије одговор, дозволу или сагласност! У време умрежених рачунара и формираних база података такав рок је могућ и прихватљив.

Србија нема времена. Године су страћене у празне приче. Ми смо, статистике то потврђују, од 1989. године, чак и назадовали! Заостајемо у многим дисциплинама јер смо заборавили поуку и поруку са почетка ове приче...