Snovi simbolista

Specijalno za "Politiku"
Ferara – Poetski, sanjalački, antagonista kako akademskom slikarstvu tako i realizmu, impresionizmu i neoimpresionizmu, simbolizam je istražujući tajni smisao stvari, stvarao dela koja, dodirujući najdublje strune ljudske duše saopštavaju univerzalne vrednosti i značenja. "Kolonizovao" je Evropu kao epidemija: od Pariza do Brisela, od Londona do Berlina, od Minhena do Beča, za malo više od dvadeset godina novi figurativni jezik nametnuo se kao istinska i svojstvena stilska tendencija da bi, već krajem 19. veka postao jedna od najvažnijih umetničkih struja, utičući na avangardne revolucije XX veka.

Ambiciozna retrospektivna izložba "Simbolizam – Od Moroa do Gogena i Klimta", održava se u Ferari, u Dijamantskoj palati (tipičnoj renesansnoj palati čuvenoj po svojoj fasadi od 8.500 komada sivog i ružičastog kamena isklesanog u obliku dijamanata) do 20. maja. Selekcija od oko sto dela iz javnih i privatnih kolekcija iz čitavog sveta prati evoluciju simbolističke poetike. Izložba je podeljena u tri hronološke sekcije: počinje sa izborom remek-dela "preteča", preko ostvarenja koja pripadaju "generaciji 1886. manifesta" ("Manifest simbolizma" objavljen u "Le Figaro"), završava sa čudesnim kreacijama stvorenim na pragu dvadesetog veka.

Prvi odsek posvećen je pretečama pokreta koji uvode novu poetiku stvarajući dela krcata simbolima i rafiniranim alegorijama. Obično inspirisani književnim, religioznim i mitološkim sadržajima, slikari su koristili blistave boje i veoma ekspresivne linije. Njihova umetnost utrla je put za novi simbolistički pristup, a dela su postala zaštitni znak pokreta.

Duboko obuzeta sugestivnošću Danteove poezije, Rosetijeva beličasta "Blažena Beatriks" posvećena je temi ljubavi i njenoj uzvišenosti, dok "Sibila sa palmom" evocira tip ženske lepote prema renesansnim kanonima. Švajcarski umetnik Beklin znatno je uticao na razvoj simbolizma u srednjoj Evropi. Sjajan pronalazač motiva koji su podstakli slikarsku imaginaciju Munka i Kandinskog, nadahnjivao se antičkim temama razvijajući slikarski jezik povratka mitologiji na moderan način. O tome svedoče slike "Umiruća Kleopatra" i "Prolećno veče".

Moro je, sa svojim dragocenim slikarstvom prožetim literarnim aluzijama, postao idol sledbenika. Po rečima Emila Zole: "On slika svoje snove: ne jednostavne i naivne koje svi sanjamo, nego mudre, komplikovane i zagonetne snove". Zasenjuje veliki akvarel "Pojavljivanje", baziran na biblijskom motivu gde senzualna lepotica Salome, femme fatale antičkog doba, traži od Iroda glavu Jovana Krstitelja.

Druga sekcija izložbe uvodi u period punog procvata simbolističkog pokreta. Pod zaštitom "anđela čuvara", pesnika Bodlera, prototipa modernog "prokletog umetnika" i kompozitora Riharda Vagnera u poslednjoj deceniji 19. veka simbolistička estetika dostiže maksimalnu ekspanziju zahvaljujući internacionalnim izložbama (prvu izložbu simbolista organizovao je Gogen 1889–1990. na Svetskoj izložbi u Parizu) i uzavreloj aktivnosti časopisa.

Redon, važan protagonista na prelazu između generacije preteča i mlađih sledbenika, istraživao je teritorije nesvesnog i fantastičnog. "Orfejeva glava" (česta tema simbolističkog slikarstva), prikazujući odsečenu glavu pesnika položenu na liru, koja i posle smrti odzvanja, metafora je besmrtnosti poezije.

Inspirišući se zapadnom tradicijom i primitivnim kulturama, Gogen je razvio kompleksni jezik, bazu za naknadne avangarde. Predivni bareljef "Budite misteriozne", pod uticajem japanske umetnosti, predstavlja golu ženu koja pliva u stilizovanim talasima okeana. "Konverzacija – Tri Tahićanke", bazirajući se na antičkom mitu o Herkulu na raskršću prikazuje čoveka koji treba da izabere između poroka i vrline, oličene dvema ženskim figurama. Bogat i harmoničan hromatizam korišćen je u metaforičkom smislu: boja odeće dveju žena – crvena za Evu, porok – bela za drugu, inkarnaciju čistote.

Preko dela italijanskih umetnika Previjatija i Segantinija, koja su formirala osnovu za futurističku avangardu, stiže se do poslednje sale posvećene bečkoj secesiji. Počev od 1898, Beč je prošao kroz značajnu umetničku fazu. U tom periodu, austrijski umetnik Klimt, oblikujući bogat, ukrasni stil, stvarao je dela prefinjenog estetizma, u kojima se linija i dekoracija stapaju sa realističkim figurativnim elementima. Apsolutno remek-delo njegovog "zlatnog perioda", "Tri doba Žene", prikazuje različite faze života: slika materinstva i detinjstva postaju metafora vere u budućnost, bez obzira na neumitan hod vremena. Linija i boja naglašavaju poruku – figura stare žene oivičena je crvenkastim i narandžastim sjajem sa krupnim tamnim mrljama, dok su majka i devojčica, simboli nade, u zagrljaju potpunog međusobnog predavanja, obavijene geometrijskim dekoracijama nežnih boja.

Munkove slike iz zrele sezone (vidljivo je približavanje ekspresionizmu), "Ljubomora II" i "Devojka na mostu", obeležene brzim i jakim potezom četkice i jarkim bojama, ponovo uvode motiv konflikta između polova i uloge žene u različitim periodima slikarevog života. Žena je, takođe, tema Mondrijanove slike "Cvet strasti". Za razliku od Munka, holandski umetnik interpretira ženski lik kao metaforu čistote i težnje ka stanju idealne duhovnosti. Za Munka i Mondrijana simbolizam je predstavljao važnu formacijsku fazu, pre nego što su se opredelili za nova figurativna iskustva dvadesetog veka, ekspresionizam i apstraktno slikarstvo.