Снови симболиста

Специјално за "Политику"
Ферара – Поетски, сањалачки, антагониста како академском сликарству тако и реализму, импресионизму и неоимпресионизму, симболизам је истражујући тајни смисао ствари, стварао дела која, додирујући најдубље струне људске душе саопштавају универзалне вредности и значења. "Колонизовао" је Европу као епидемија: од Париза до Брисела, од Лондона до Берлина, од Минхена до Беча, за мало више од двадесет година нови фигуративни језик наметнуо се као истинска и својствена стилска тенденција да би, већ крајем 19. века постао једна од најважнијих уметничких струја, утичући на авангардне револуције XX века.

Амбициозна ретроспективна изложба "Симболизам – Од Мороа до Гогена и Климта", одржава се у Ферари, у Дијамантској палати (типичној ренесансној палати чувеној по својој фасади од 8.500 комада сивог и ружичастог камена исклесаног у облику дијаманата) до 20. маја. Селекција од око сто дела из јавних и приватних колекција из читавог света прати еволуцију симболистичке поетике. Изложба је подељена у три хронолошке секције: почиње са избором ремек-дела "претеча", преко остварења која припадају "генерацији 1886. манифеста" ("Манифест симболизма" објављен у "Le Figaro"), завршава са чудесним креацијама створеним на прагу двадесетог века.

Први одсек посвећен је претечама покрета који уводе нову поетику стварајући дела крцата симболима и рафинираним алегоријама. Обично инспирисани књижевним, религиозним и митолошким садржајима, сликари су користили блиставе боје и веома експресивне линије. Њихова уметност утрла је пут за нови симболистички приступ, а дела су постала заштитни знак покрета.

Дубоко обузета сугестивношћу Дантеове поезије, Росетијева беличаста "Блажена Беатрикс" посвећена је теми љубави и њеној узвишености, док "Сибила са палмом" евоцира тип женске лепоте према ренесансним канонима. Швајцарски уметник Беклин знатно је утицао на развој симболизма у средњој Европи. Сјајан проналазач мотива који су подстакли сликарску имагинацију Мунка и Кандинског, надахњивао се античким темама развијајући сликарски језик повратка митологији на модеран начин. О томе сведоче слике "Умирућа Клеопатра" и "Пролећно вече".

Моро је, са својим драгоценим сликарством прожетим литерарним алузијама, постао идол следбеника. По речима Емила Золе: "Он слика своје снове: не једноставне и наивне које сви сањамо, него мудре, компликоване и загонетне снове". Засењује велики акварел "Појављивање", базиран на библијском мотиву где сензуална лепотица Саломе, femme fatale античког доба, тражи од Ирода главу Јована Крститеља.

Друга секција изложбе уводи у период пуног процвата симболистичког покрета. Под заштитом "анђела чувара", песника Бодлера, прототипа модерног "проклетог уметника" и композитора Рихарда Вагнера у последњој деценији 19. века симболистичка естетика достиже максималну експанзију захваљујући интернационалним изложбама (прву изложбу симболиста организовао је Гоген 1889–1990. на Светској изложби у Паризу) и узаврелој активности часописа.

Редон, важан протагониста на прелазу између генерације претеча и млађих следбеника, истраживао је територије несвесног и фантастичног. "Орфејева глава" (честа тема симболистичког сликарства), приказујући одсечену главу песника положену на лиру, која и после смрти одзвања, метафора је бесмртности поезије.

Инспиришући се западном традицијом и примитивним културама, Гоген је развио комплексни језик, базу за накнадне авангарде. Предивни барељеф "Будите мистериозне", под утицајем јапанске уметности, представља голу жену која плива у стилизованим таласима океана. "Конверзација – Три Тахићанке", базирајући се на античком миту о Херкулу на раскршћу приказује човека који треба да изабере између порока и врлине, оличене двема женским фигурама. Богат и хармоничан хроматизам коришћен је у метафоричком смислу: боја одеће двеју жена – црвена за Еву, порок – бела за другу, инкарнацију чистоте.

Преко дела италијанских уметника Превијатија и Сегантинија, која су формирала основу за футуристичку авангарду, стиже се до последње сале посвећене бечкој сецесији. Почев од 1898, Беч је прошао кроз значајну уметничку фазу. У том периоду, аустријски уметник Климт, обликујући богат, украсни стил, стварао је дела префињеног естетизма, у којима се линија и декорација стапају са реалистичким фигуративним елементима. Апсолутно ремек-дело његовог "златног периода", "Три доба Жене", приказује различите фазе живота: слика материнства и детињства постају метафора вере у будућност, без обзира на неумитан ход времена. Линија и боја наглашавају поруку – фигура старе жене оивичена је црвенкастим и наранџастим сјајем са крупним тамним мрљама, док су мајка и девојчица, симболи наде, у загрљају потпуног међусобног предавања, обавијене геометријским декорацијама нежних боја.

Мункове слике из зреле сезоне (видљиво је приближавање експресионизму), "Љубомора II" и "Девојка на мосту", обележене брзим и јаким потезом четкице и јарким бојама, поново уводе мотив конфликта између полова и улоге жене у различитим периодима сликаревог живота. Жена је, такође, тема Мондријанове слике "Цвет страсти". За разлику од Мунка, холандски уметник интерпретира женски лик као метафору чистоте и тежње ка стању идеалне духовности. За Мунка и Мондријана симболизам је представљао важну формацијску фазу, пре него што су се определили за нова фигуративна искуства двадесетог века, експресионизам и апстрактно сликарство.