Neznanje izvor predrasuda o obolelima od side

Banjaluka - „Kao i uvek teško mi je započeti – ma koliko vremena da je prošlo težina je ista, mada se lakše nosi. Često se upitam šta bih mogao da uradim kao mali čovek u okruženju koje nas šikanira, jer nas ne poznaje, koje nas osuđuje jer živi u tami neznanja o HIV infekciji, koje nas se odriče, jer ne razume i plaši se bolesti i zaraze. Ako ništa drugo, usudim se reći šta mislim i prestajem živeti u strahu”.

Na ovaj način svoj život u Republici Srpskoj opisuje jedna od osoba koje žive sa virusom HIV-a. Prema ustaljenoj praksi, svakog 1. decembra, na Svetski dan AIDS-a Institut za javno zdravlje RS saopštava podatke o obolelim kojih trenutno ima 82. Prvi registrovani slučaj HIV bolesti/SIDA-e u Bosni i Hercegovini zabeležen je 1986. godine, a do sada je ukupno registrovano 221 osoba, od čega je 120 sida.

U savetovalištu za psihosocijalnu podršku Klinike za infektivne bolesti Kliničkog centra Banjaluka objašnjavaju da uprkos relativno velikim medijskim aktivnostima većina građana i dalje ne pravi razliku između kategorija HIV pozitivne osobe i osobe obolele od side (AIDS).

To su dve povezane, ali različite stvari. HIV pozitivna osoba je osoba zaražena virusom HIV-a, a kod osobe obolele od side virus HIV-a došao je do poslednje faze. Ako je neka osoba zaražena HIV-om, to ne znači da ona ima sidu.

Saznanje o bolesti kod većine obolelih neizostavno donosi strah, nesigurnost, preispitivanje i druge dileme sa kojima sami teško mogu da se izbore. Suočavanje sa istinom o infekciji virusom HIV-a svojevrsna je životna prekretnica pa je za dalji tok lečenja psihološka podrška od ključne važnosti.

„Saznanje da imaju gde da odu i ispričaju šta im je na duši, a da ih niko ne osuđuje mnogo znači obolelima i određuje dalji tok njihovog lečenja”, kaže za „Politiku” Dalibor Miholjčić psiholog koji ispred nevladine organizacije „Akcija protiv side” pruža psihološku podršku pacijentima Klinike za infektivne bolesti.

„Zbog straha i stida osobe često odbijaju da se povere drugim osobama te stoga ne dobijaju adekvatnu podršku. Strah kod osoba s HIV/Sidom može proizaći iz nepredvidive prirode bolesti, od razotkrivanja njihovog HIV statusa okolini, od odbacivanja i izolacije zbog bolesti. Strah takođe može pogoršati simptome depresije i dovesti do osećaja bespomoćnosti i frustracije. Iracionalan strah se javlja i kod drugih osoba, a posebno onih koji čine socijalnu mrežu obolele osobe, što može rezultirati njenim odbacivanjem te izolacijom”, objašnjava Miholjčić.

Dešava se da posle saznanja o infekciji zaražena osoba izgubi stečeni socioekonomski status, zaposlenje, prihode, a ponekad dolazi i do uskraćivanja potrebnog zdravstvenog osiguranja.

„Svrha savetovanja je da pomogne klijentima da se lakše nose sa emocijama i problemima sa kojima se susreću kada su zabrinuti oko zaraženosti HIV-om, kada otkriju da su zaraženi HIV-om, te kada su osobe koje žive sa HIV-om u krugu porodice ili prijatelja klijenata. Svrha savetovanja je i da pomogne klijentima da izbegnu dobijanje HIV infekcije, da im pomogne da se lakše nose sa kriznim situacijama i da onima koji žive sa HIV-om  olakša donošenje pravilne odluke koje će im produžiti život i poboljšati kvalitet življenja”, naglašava Miholjčić.

Premda je u okviru studija u više evropskih zemalja dokazano da se posledica nedobrovoljnog otkrivanja statusa najviše plaše oni koji žive u manjim mestima, u kojima su ljudi u zajednici gušće i više isprepleteni, u slučaju Republike Srpske nema značajnije razlike između Banjaluke i unutrašnjosti. Nedostatak informacija i znanja o HIV-u je temelj za građenje stereotipa i predrasuda koje vode do stigmatizacije obolelih.

„Oni mogu biti opterećeni mislima i strahovima o svojoj budućnosti, mogućim posledicama po sebe i druge, osećanjem krivice, besom, šokom i očajanjem. Sama stigmatizacija koja je povezana sa HIV/Sidom utiče da otkrivanje može da dovede do negativnih posledica, pogotovo u početku. Česti su problemi u međuljudskim odnosima, bilo da se radi o seksualnim partnerima, porodici, prijateljima, članovima lokalne zajednice ili radnim kolegama. Osobe koje su se odlučile na otkrivanje svog HIV statusa mogu imati osećaj da ih okolina osuđuje i zato počinju da se osećaju odbačenima”, tvrdi naš sagovornik.

Uprkos uvreženom mišljenju, najčešći način prenošenja HIV-a je heteroseksualni odnos bez zaštite.

Nakon heteroseksualnog odnosa slede homoseksualni i biseksualni odnosi bez zaštite, te prenos virusa putem krvi, najčešće među intravenoznim korisnicima narkotika, dok se za jedan broj inficiranih ne može utvrditi tačan način prenosa HIV-a.

Kada je reč o polnoj strukturi pacijenata BiH ne odstupa od prakse većina zemalja sveta i beleži veći broj muškaraca obolelih od HIV-a nego žena. U BiH su registrovana i dva slučaja vertikalne transmisije (prenos virusa sa majke na dete rođenjem i/ili dojenjem).