Незнање извор предрасуда о оболелима од сиде

Бањалука - „Као и увек тешко ми је започети – ма колико времена да је прошло тежина је иста, мада се лакше носи. Често се упитам шта бих могао да урадим као мали човек у окружењу које нас шиканира, јер нас не познаје, које нас осуђује јер живи у тами незнања о ХИВ инфекцији, које нас се одриче, јер не разуме и плаши се болести и заразе. Ако ништа друго, усудим се рећи шта мислим и престајем живети у страху”.

На овај начин свој живот у Републици Српској описује једна од особа које живе са вирусом ХИВ-а. Према устаљеној пракси, сваког 1. децембра, на Светски дан АИДС-а Институт за јавно здравље РС саопштава податке о оболелим којих тренутно има 82. Први регистровани случај ХИВ болести/СИДА-е у Босни и Херцеговини забележен је 1986. године, а до сада је укупно регистровано 221 особа, од чега је 120 сида.

У саветовалишту за психосоцијалну подршку Клинике за инфективне болести Клиничког центра Бањалука објашњавају да упркос релативно великим медијским активностима већина грађана и даље не прави разлику између категорија ХИВ позитивне особе и особе оболеле од сиде (АИДС).

То су две повезане, али различите ствари. ХИВ позитивна особа је особа заражена вирусом ХИВ-а, а код особе оболеле од сиде вирус ХИВ-а дошао је до последње фазе. Ако је нека особа заражена ХИВ-ом, то не значи да она има сиду.

Сазнање о болести код већине оболелих неизоставно доноси страх, несигурност, преиспитивање и друге дилеме са којима сами тешко могу да се изборе. Суочавање са истином о инфекцији вирусом ХИВ-а својеврсна је животна прекретница па је за даљи ток лечења психолошка подршка од кључне важности.

„Сазнање да имају где да оду и испричају шта им је на души, а да их нико не осуђује много значи оболелима и одређује даљи ток њиховог лечења”, каже за „Политику” Далибор Михољчић психолог који испред невладине организације „Акција против сиде” пружа психолошку подршку пацијентима Клинике за инфективне болести.

„Због страха и стида особе често одбијају да се повере другим особама те стога не добијају адекватну подршку. Страх код особа с ХИВ/Сидом може произаћи из непредвидиве природе болести, од разоткривања њиховог ХИВ статуса околини, од одбацивања и изолације због болести. Страх такође може погоршати симптоме депресије и довести до осећаја беспомоћности и фрустрације. Ирационалан страх се јавља и код других особа, а посебно оних који чине социјалну мрежу оболеле особе, што може резултирати њеним одбацивањем те изолацијом”, објашњава Михољчић.

Дешава се да после сазнања о инфекцији заражена особа изгуби стечени социоекономски статус, запослење, приходе, а понекад долази и до ускраћивања потребног здравственог осигурања.

„Сврха саветовања је да помогне клијентима да се лакше носе са емоцијама и проблемима са којима се сусрећу када су забринути око заражености ХИВ-ом, када открију да су заражени ХИВ-ом, те када су особе које живе са ХИВ-ом у кругу породице или пријатеља клијената. Сврха саветовања је и да помогне клијентима да избегну добијање ХИВ инфекције, да им помогне да се лакше носе са кризним ситуацијама и да онима који живе са ХИВ-ом  олакша доношење правилне одлуке које ће им продужити живот и побољшати квалитет живљења”, наглашава Михољчић.

Премда је у оквиру студија у више европских земаља доказано да се последица недобровољног откривања статуса највише плаше они који живе у мањим местима, у којима су људи у заједници гушће и више испреплетени, у случају Републике Српске нема значајније разлике између Бањалуке и унутрашњости. Недостатак информација и знања о ХИВ-у је темељ за грађење стереотипа и предрасуда које воде до стигматизације оболелих.

„Они могу бити оптерећени мислима и страховима о својој будућности, могућим последицама по себе и друге, осећањем кривице, бесом, шоком и очајањем. Сама стигматизација која је повезана са ХИВ/Сидом утиче да откривање може да доведе до негативних последица, поготово у почетку. Чести су проблеми у међуљудским односима, било да се ради о сексуалним партнерима, породици, пријатељима, члановима локалне заједнице или радним колегама. Особе које су се одлучиле на откривање свог ХИВ статуса могу имати осећај да их околина осуђује и зато почињу да се осећају одбаченима”, тврди наш саговорник.

Упркос увреженом мишљењу, најчешћи начин преношења ХИВ-а је хетеросексуални однос без заштите.

Након хетеросексуалног односа следе хомосексуални и бисексуални односи без заштите, те пренос вируса путем крви, најчешће међу интравенозним корисницима наркотика, док се за један број инфицираних не може утврдити тачан начин преноса ХИВ-а.

Када је реч о полној структури пацијената БиХ не одступа од праксе већина земаља света и бележи већи број мушкараца оболелих од ХИВ-а него жена. У БиХ су регистрована и два случаја вертикалне трансмисије (пренос вируса са мајке на дете рођењем и/или дојењем).