Koliko je kriv Bredli Mening

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Jednosatnim uvodnim izlaganjem tužioca i 45-minutnom izjavom odbrane, u Fort Midu, vojnoj bazi nedaleko od Vašingtona, počelo je suđenje vojniku Bredli Meningu (25), glavnom akteru afere „Vikiliks”, koja je donela najveće curenje državnih i vojnih tajni u američkoj istoriji – obelodanjivanje oko 700.000 diplomatskih depeša i vojnih izveštaja sa ratišta u Iraku i Avganistanu.

Mening je pred vojni sud kojem predsedava pukovnikovica Denis Lind, izašao posle 1.100 dana pritvora, od čega jedan deo praktično kao ratni zarobljenik, u uslovima koje njegove pristalice opisuju kao torturu uporedivu sa tretmanom osumnjičenih terorista u pritvorskoj jedinici u Gvantanamu, američkoj vojnoj bazi na Kubi. Između jula 2010. (uhapšen je dva meseca ranije) i aprila 2011. bio je u samici 24 sata dnevno samo u donjem vešu, bez jastuka i posteljine za spavanje, dok su stražari imali obavezu da ga svakih pet minuta pitaju kako je. Po američkim zakonima, imao je pravo na suđenje u roku od 120 dana od hapšenja.

Kako je najavljeno, proces pred vojnim tribunalom (bez porote: argumente optužbe i odbrane odmeriće predsedavajući sudija) trajaće oko tri meseca. Dilema nije da li je Mening kriv – on se već izjasnio krivim po 10 od 22 tačke optužnice zbog kojih može da bude zatvoren do 20 godina – već koliko i da li će se dokazati ona najteža: da je „pomogao neprijatelju” i time ugrozio život Amerikanaca i nacionalnu bezbednost, što bi moglo da mu donese doživotnu robiju bez prava na pomilovanje.

Mening je kao niži obaveštajni analitičar i po činu na samom dnu vojne hijerarhije, služio u Bagdadu, gde je imao pristup poverljivoj internoj mreži i bazi podataka sa diplomatskom prepiskom Stejt departmenta sa ambasadama i konzulatima širom sveta, kao i arhivi ratnih izveštaja Pentagona. Veliki deo toga – diplomatske depeše slate u periodu od 1996. do 2010 – kao izveštaje iz dva američka rata, kopirao je i poslao osnivaču sajta za odavanje tajni „Vikiliks”, koji je u saradnji sa nekoliko vodećih svetskih listova (među kojima je bio i „Njujork tajms”) počeo da ih objavljuje 28. novembra 2010. godine.

Time je izbila na videlo ne samo dotle nepoznata strana američkog „rata protiv terora”, nego je razgolićen i celokupan mehanizam funkcionisanja američke diplomatije, njene veze sa stranim liderima i opozicionarima, analitičke procene pojedinih ličnosti i viđenja političkih i društvenih prilika u pojedinim zemljama (uključujući i Srbiju).

Šteta od ovoga nije zvanično procenjena i pitanje je da li je uopšte merljiva. Zbog toga što su ovi dokumenti izneli i ne uvek etičko ponašanje SAD u inostranstvu, mnogi misle da je Bredli Mening umesto nacionalnog izdajnika heroj koji treba da dobije status i odgovarajuću zaštitu koja pripada „uzbunjivačima”, onima koji otkrivaju malverzacije i zloupotrebe raznih vrsta. To se pokazalo i u subotu u demonstracijama Meningovih pristalica ispred Fort Mida, koji su na svojim transparentima poručivali da je on „politički zatvorenik”.

Mening se u istražnom zatvoru branio da je tajne dokumente učinio javnim samo da bi dokazao zloupotrebe u vojsci i izazvao nacionalnu debatu, poričući da je svesno pomagao Al Kaidu ili neku drugu terorističku organizaciju. Odbrana ga prestavlja kao mladog čoveka sa problemima (između ostalog i oko sopstvenog polnog identiteta), otuđenog od svoje neposredne okoline, koji nije smeo da ima dostup tajnama, što znači da je za aferu koliko on kriv i sistem koji mu je omogućio da izvrši dela za koja je optužen. Sistem bez adekvatnih standarda kontrole poverljivog materijala i onih kojima je bio dostupan.

U optužnici se, između ostalog, iznosi da je dokumente koje je obznanio čitao i vođa Al Kaide Osama bin Laden, što je u medijima ocenjeno kao opasan presedan u nastojanjima vlasti da kontrolišu medije. „Ako je Bin Laden čitao sadržaj depeša u ’Njujork tajmsu’, da li bi i to moglo da se okarakteriše kao ’pomaganje neprijatelju’”, upitao je komentator informativnog sajta „Salon”.

Za proces postoji veliko i globalno interesovanje: molbe za akreditaciju podnelo je 350 domaćih i stranih novinara. U sudnici međutim za njih ima samo 10 mesta, i još oko 70 u obližnjem pres centru. Najavljuje se, uz to, da će zbog toga što će svedoci možda otkrivati važne državne i vojne tajne, veliki deo procesa biti zatvoren za javnost.

Pred sudom nije drugi važan akter afere, šef „Vikiliksa” Džulijen Asanž, čije izručenje traže SAD, a koji od 19. juna prošle godine živi u ambasadi Ekvadora u Londonu, koja mu je pružila politički azil.