Princ Hari ostaje kod kuće

Da li je život mladog britanskog kraljevića Harija vredniji od života ostalih britanskih vojnika na dužnosti u Iraku? Ovo bi možda moglo da zvuči kao retoričko pitanje da ga konkretnim povodom ne postavljaju roditelji mladića poginulih služeći domovini na dalekom iračkom frontu.
Unesrećene porodice doživele su kao šamar i uvredu preksinoć objavljenu odluku načelnika Generalštaba da, iz razloga bezbednosti, 23-godišnjeg mlađeg sina prestolonaslednika Čarlsa i pokojne princeze Dajane ostavi kod kuće, kada prinčeva jedinica iduće nedelje bude upućena u Irak, u okviru regularne smene trupa.

"Ako je tamo suviše opasno za Harija, onda je valjda opasno za sve momke. Svi treba da se vrate", citira londonski "Gardijan" antiratnu aktivistkinju Rouz Džentl, majku 19-godišnjeg Gordona, jednog od 148 palih britanskih vojnika.

Razumljiva je ovakva emotivna reakcija na iznenadno saopštenje ser Ričarda Danata da Hari neće ići u Irak i da je ta odluka konačna. Kao razlog general je naveo "niz pretnji upućenih lično princu".

"Ne samo on, nego i oni oko njega bili bi izloženi opasnosti koju smatram neprihvatljivom", rekao je ser Ričard koji je prošle nedelje bio u Basri da bi lično razmotrio situaciju i konsultovao se sa komandantima na terenu.

Prvi general britanske armije izazvao je prošle jeseni "šok i nevericu" javno izrečenim mišljenjem da Britanci treba da se povuku iz Iraka jer tamošnje produženo prisustvo ugrožava britansku bezbednost u zemlji i svetu. Svoj ljudski i vojnički kredibilitet potvrdio je na najdirektniji mogući način, poslavši svog sina Bertija na taj isti irački front, gde je Danat mlađi komandovao jednim vodom. Ali, princ je nešto drugo.

Komandir Vels, kako ga u vojsci zovu, trebalo je da u Iraku provede šest meseci u sastavu prve mehanizovane brigade i da pod sobom ima četiri tenkovske posade.

Vest je zvanično bila objavljena u februaru, uz podsećanje da je Hari prvi član kraljevske porodice koji odlazi u ratnu zonu, posle 25 godina i učešća njegovog strica, princa Endrjua u foklandskom ratu 1982. Stručnjaci za bezbednost odmah su upozorili da su rizici u Iraku mnogo veći nego što su to bili u britansko-argentinskom sukobu pre četvrt veka, a onda su iračke pobunjeničke milicije, a pre svih šiitska Mahdi armija, počele da šalju preteće poruke da jedva čekaju Harija.

Princ kao trofej postao je magnet za otmičare i pre nego što se obreo u Iraku. Bilo je jasno da je rizik da se tako nešto desi prevelik, a pretpostavljeni košmar nezamisliv. Ko je smeo da preuzme odgovornost da se Hari nađe u rukama šiitske milicije? Jednostavnije je bilo odustati po cenu kritika u sopstvenoj zemlji i silnog razočaranja mladog princa. On je ranije upozoravao da će napustiti armiju, ukoliko bude sprečen da ode sa svojim ljudima, a sada se, međutim, ipak pomirio sa situacijom, mada je, kažu upućeni, bio na ivici suza kada je saznao da ostaje kod kuće.

D. Dragić