Politika lakih nota

Pobedili smo u Hladnom ratu, ali smo zato izgubili Evroviziju», reči su kojima je Teri Vogan, veliki britanski poznavalac ovog takmičenja, prokomentarisao nedavni trijumf predstavnice Srbije Marije Šerifović. Ovakva, duhovita ali i prilično oštra izjava, svakako ne odslikava realnu sliku, ali i predstavlja interesantan indikator za neke nove odnose koji se pomaljaju u Evropi.

Blokovsko glasanje

Naime, posmatrajući istorijat takmičenja za Pesmu Evrovizije, interesantno je primetiti podatak da je do 2000. godine skoro dve trećine pobedničkih pesama došlo sa engleskog ili francuskog govornog područja. Ovako nešto preterano ne čudi, ako se ima u vidu činjenica da je, sve do pada Berlinskog zida, evrovizijski spektakl praktično bio ekskluzivan klub država Zapada. Ulaskom u «igru» zemalja članica bivšeg istočnog bloka, stvari su se, međutim, prilično izmenile. Ukoliko se pogledaju rezultati iz proteklih nekoliko godina, jasno je da tzv «male države», poput onih koje su nastale raspadom SSSR i Jugoslavije, postaju prave «muzičke velesile». Tako su u poslednjih šest godina trijumfe zabeležili Estonija, Letonija, Ukrajina i Srbija. Ovakvo stanje pre svega jeste posledica nečega što bi se moglo nazvati «blokovskim glasanjem», odnosno podrškom koju zemlje iz istog regiona daju jedna drugoj. Takav način iskazivanja naklonosti kulturno bliskim državama, naravno, nije novost na evrovizijskom takmičenju. Već je poslovična «ljubav» između Grčke i Kipra oličena u maksimalnom broju poena, kao i tradicionalna naklonost među skandinavskim zemljama. Ipak, nove okolnosti u ovakvom pristupu glasanju za pobedničku pesmu lepo ilustruje komentar novinara BBC-a, u kome se navodi kako je Srbija zemlja koja se verovatno graniči sa najviše država u Evropi. Iako pomalo maliciozna, ova izjava ukazuje na nespornu činjenicu da je naša predstavnica ogroman broj bodova dobila praktično od svih svojih suseda.

Politički ili medijski spektakl

Sistem glasanja koji dozvoljava postojanje ovakvih «balkanskih», «baltičkih» ili «ruskih» blokova, međutim, navodi na razmišljanje o samoj ideji evrovizijskog takmičenja. Ovaj medijski spektakl, naime, u izvesnom smislu predstavlja politički događaj par excellence. Nastala kao zajednički projekat sedam evropskih državnih televizijskih centara 1956. godine, Pesma Evrovizije je, zapravo, od samog početka igra ulogu mehanizma za kreiranje i reprodukciju zajedničkog kulturnog identiteta Evrope. Kraj Hladnog rata, u tom smislu, samo je ojačao njen značaj. Uprkos, u umetničkom smislu, određenoj anahronoj crti, Evrovizija i dalje opstaje kao najveći pan-evropski kulturni događaj, koji je ove godine gledalo više nego respektabilnih sto miliona Evropljana. Evropa o kojoj se sada radi, međutim, više nije ista. Proširenje Evropske Unije i nesporan uticaj koji ona vrši i na zemlje koje nisu članice, uzrokovali su kreiranje jedne drugačije slike evropskog identiteta, u kojoj je akcenat stavljen na poštovanje različitosti unutar zajedničkog multi-kulturnog prostora. U tom kontekstu, evrovizijsko takmičenje pruža idealnu osnovu za promociju sopstvenog kulturnog identiteta pod jednakim uslovima za sve. Pobede «malih» zemalja i «blokovsko» glasanje pokazuju i još nešto – regionalno udruživanje u cilju promovisanja zajedničkih interesa koje možda nije moguće ostvariti kada su u pitanju «ozbiljnije» političke igre. Tako je činjenica da jedna Velika Britanija, višestruki pobednik Evrovizije, već godinama unazad tavori na dnu liste učesnika, samo naizgled paradoksalna. Ukoliko bi, naime, raspodela «muzičke moći» opstala u domenu ekvivalentnom političkoj, sama ideja bar deklarativne promocije ujedinjenosti u različitosti neslavno bi propala. Uprkos gorkim komentarima u britanskim i nemačkim medijima, u kojima se navodi besmislenost takmičenja u kome njegovi osnivači i finasijeri ne mogu da pobede zahvaljujući «glasačkoj mašini Istočne Evrope», ostaje činjenica da su upravo ove velike zemlje osmislile sistem glasanja koji ih dovodi u podređen položaj. Zaista je teško poverovati da bi tzv «velika četvorka» - Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Španija – koja je i dalje najvažniji finansijski motor takmičenja – sama sebe diskvalifikovala iz takmičenja. Zapravo, ovde bi na delu mogao biti upravo mehanizam koji «malim» zemljama poput naše omogućava veliki simbolički kapital u vidu promocije sopstvenog kulturnog identiteta, koji istovremeno biva integrisan u jedan mnogo širi – pan-evropski. Na taj način se objektivno mali uticaj, pa čak i loš položaj unutar evropskog političkog i kulturnog prostora, kompenzuje simboličkim trijumfom nad «velikima», ali se dotična država istovremeno «usisava» u zajednički evropski prostor, prihvatajući vrednosti koje ista ta Evropa promoviše. U tom smislu, zanimljivo je razmišljati o trijumfu Ukrajine baš u godini kada je ova zemlja doživela demokratsku revoluciju, ili o organizaciji takmičenja u Turskoj, gde je glavni slogan bio «Pod istim nebom», simbolišući evropsku integraciju i značaj ove države unutar takve Evrope.

Simboličke poruke

Ni jednog trenutka ne sporeći umetničke potencijale Marije Šerifović, čija pesma bi, čak i ako bi se izuzelo «blokovsko glasanje», verovatno trijumfovala na ovogodišnjoj Evroviziji, treba imati u vidu kakav simbolički značaj ova pobeda može imati u Srbiji. Ako se podsetimo reči evropskog komesara za proširenje Olija Rena, koji je, čestitajući Srbiji, izjavio kako ova pobeda predstavlja «evropski glas za evropsku Srbiju», dodajući kako se nada «da će se ovo reflektovati na glasanje u srpskom parlamentu», željeno pozicioniranje unutar simboličke mape Starog kontinenta postaje jasnije. U tom kontekstu, reči Marije Šerifović u obraćanju javnosti nakon pobede govore sasvim dovoljno: «Za Srbiju je otvoreno novo poglavlje, ne samo na muzičkom planu». Nadajmo se da će njena «Molitva» biti uslišena.