Политика лаких нота

Победили смо у Хладном рату, али смо зато изгубили Евровизију», речи су којима је Тери Воган, велики британски познавалац овог такмичења, прокоментарисао недавни тријумф представнице Србије Марије Шерифовић. Оваква, духовита али и прилично оштра изјава, свакако не одсликава реалну слику, али и представља интересантан индикатор за неке нове односе који се помаљају у Европи.

Блоковско гласање

Наиме, посматрајући историјат такмичења за Песму Евровизије, интересантно је приметити податак да је до 2000. године скоро две трећине победничких песама дошло са енглеског или француског говорног подручја. Овако нешто претерано не чуди, ако се има у виду чињеница да је, све до пада Берлинског зида, евровизијски спектакл практично био ексклузиван клуб држава Запада. Уласком у «игру» земаља чланица бившег источног блока, ствари су се, међутим, прилично измениле. Уколико се погледају резултати из протеклих неколико година, јасно је да тзв «мале државе», попут оних које су настале распадом СССР и Југославије, постају праве «музичке велесиле». Тако су у последњих шест година тријумфе забележили Естонија, Летонија, Украјина и Србија. Овакво стање пре свега јесте последица нечега што би се могло назвати «блоковским гласањем», односно подршком коју земље из истог региона дају једна другој. Такав начин исказивања наклоности културно блиским државама, наравно, није новост на евровизијском такмичењу. Већ је пословична «љубав» између Грчке и Кипра оличена у максималном броју поена, као и традиционална наклоност међу скандинавским земљама. Ипак, нове околности у оваквом приступу гласању за победничку песму лепо илуструје коментар новинара BBC-a, у коме се наводи како је Србија земља која се вероватно граничи са највише држава у Европи. Иако помало малициозна, ова изјава указује на неспорну чињеницу да је наша представница огроман број бодова добила практично од свих својих суседа.

Политички или медијски спектакл

Систем гласања који дозвољава постојање оваквих «балканских», «балтичких» или «руских» блокова, међутим, наводи на размишљање о самој идеји евровизијског такмичења. Овај медијски спектакл, наиме, у извесном смислу представља политички догађај par excellence. Настала као заједнички пројекат седам европских државних телевизијских центара 1956. године, Песма Евровизије је, заправо, од самог почетка игра улогу механизма за креирање и репродукцију заједничког културног идентитета Европе. Крај Хладног рата, у том смислу, само је ојачао њен значај. Упркос, у уметничком смислу, одређеној анахроној црти, Евровизија и даље опстаје као највећи пан-европски културни догађај, који је ове године гледало више него респектабилних сто милиона Европљана. Европа о којој се сада ради, међутим, више није иста. Проширење Европске Уније и неспоран утицај који она врши и на земље које нису чланице, узроковали су креирање једне другачије слике европског идентитета, у којој је акценат стављен на поштовање различитости унутар заједничког мулти-културног простора. У том контексту, евровизијско такмичење пружа идеалну основу за промоцију сопственог културног идентитета под једнаким условима за све. Победе «малих» земаља и «блоковско» гласање показују и још нешто – регионално удруживање у циљу промовисања заједничких интереса које можда није могуће остварити када су у питању «озбиљније» политичке игре. Тако је чињеница да једна Велика Британија, вишеструки победник Евровизије, већ годинама уназад тавори на дну листе учесника, само наизглед парадоксална. Уколико би, наиме, расподела «музичке моћи» опстала у домену еквивалентном политичкој, сама идеја бар декларативне промоције уједињености у различитости неславно би пропала. Упркос горким коментарима у британским и немачким медијима, у којима се наводи бесмисленост такмичења у коме његови оснивачи и финасијери не могу да победе захваљујући «гласачкој машини Источне Европе», остаје чињеница да су управо ове велике земље осмислиле систем гласања који их доводи у подређен положај. Заиста је тешко поверовати да би тзв «велика четворка» - Велика Британија, Немачка, Француска и Шпанија – која је и даље најважнији финансијски мотор такмичења – сама себе дисквалификовала из такмичења. Заправо, овде би на делу могао бити управо механизам који «малим» земљама попут наше омогућава велики симболички капитал у виду промоције сопственог културног идентитета, који истовремено бива интегрисан у један много шири – пан-европски. На тај начин се објективно мали утицај, па чак и лош положај унутар европског политичког и културног простора, компензује симболичким тријумфом над «великима», али се дотична држава истовремено «усисава» у заједнички европски простор, прихватајући вредности које иста та Европа промовише. У том смислу, занимљиво је размишљати о тријумфу Украјине баш у години када је ова земља доживела демократску револуцију, или о организацији такмичења у Турској, где је главни слоган био «Под истим небом», симболишући европску интеграцију и значај ове државе унутар такве Европе.

Симболичке поруке

Ни једног тренутка не спорећи уметничке потенцијале Марије Шерифовић, чија песма би, чак и ако би се изузело «блоковско гласање», вероватно тријумфовала на овогодишњој Евровизији, треба имати у виду какав симболички значај ова победа може имати у Србији. Ако се подсетимо речи европског комесара за проширење Олија Рена, који је, честитајући Србији, изјавио како ова победа представља «европски глас за европску Србију», додајући како се нада «да ће се ово рефлектовати на гласање у српском парламенту», жељено позиционирање унутар симболичке мапе Старог континента постаје јасније. У том контексту, речи Марије Шерифовић у обраћању јавности након победе говоре сасвим довољно: «За Србију је отворено ново поглавље, не само на музичком плану». Надајмо се да ће њена «Молитва» бити услишена.