Šlog sve češće pogađa mlade ljude

Da su u roku od tri sata posle pojave prvih simptoma šloga stigli na odeljenje Urgentne neurologije beogradskog Urgentnog centra, od nepokretnosti, teške invalidnosti i smrti bilo bi spaseno oko 240 pacijenata, a ne svega dvadesetak, jer bi lekari mogli da primene najsavremeniju i najefikasniju, takozvanu trombolitičku terapiju. Nažalost, zbog kasnog prepoznavanja bolesti, mnogi  pacijenti propuste šansu da se posle doživljenog šloga uz pomoć ove terapije oporave u kratkom roku od svega nekoliko dana, da se vrate porodici i svom poslu kao zdravi ljudi.

Docent dr Ljiljana Bumbaširević, načelnica odeljenja Urgentne neurologije u beogradskom Urgentnom centru, i asistent dr Dejana Jovanović, šef intenzivne nege, upozoravaju da je problem moždanog udara kod nas potpuno zanemaren.

Moto poslednjeg Svetskog kongresa o moždanim udarima bio je da je to katastrofa koja se može sprečiti i lečiti. Kod nas ovaj medicinski problem zaista ima razmere katastrofe.

– Moždani udar je kod nas prvi uzrok umiranja kod žena, a drugi kod muškaraca. Procenjujemo da godišnje od moždanog udara kod nas umre više od 3.000 ljudi na milion stanovnika, što je više nego u Bugarskoj ili Rusiji, a podaci su još alarmantniji ako ih uporedimo sa onima iz razvijenih zemalja gde je taj broj 1.600 na milion stanovnika. Posebno je zabrinjavajući trend porasta šloga kod mladih ljudi, ispod 45 godina, mada smo među pacijentima imali i one sa 18 godina – navodi doktorka Bumbaširević-Beslać.

Jedinica za moždani udar u beogradskom Urgentnom centru je dobro opremljena, sve funkcioniše, ali je prizor potresan: u krevetima su mladi i sredovečni ljudi. Nažalost, moždani udar je bolest nižih slojeva, i, kako pojašnjava doktorka Jovanović, iako se misli da je stres glavni okidač za pojavu šloga, pacijenti koji ovde stignu pre su žrtve naših loših životnih navika i skromnih uslova življenja, poput nezdrave ishrane, pušenja, sedenja umesto redovne rekreacije i fizičke aktivnosti i slabe brige o sopstvenom zdravlju, pre svega o krvnom pritisku.

Visok krvni pritisak lekari ne nazivaju slučajno "tihim ubicom". Kako objašnjava dr Jovanović, povišeni krvni pritisak je najveći faktor rizika, a kod naših ljudi ne postoji svest da ga treba na vreme dijagnostikovati i lečiti. Osoba koja ima povišeni krvni pritisak mora da uzima lekove tokom čitavog života, isto kao što dijabetičar uzima insulin. Nekada upravo moždani udar bude prvi – i fatalni simptom. Doktorka Jovanović upozorava da je među pacijentima mlađim od 45 godina koji stižu sa moždanim udarima polovina znala da ima povišeni krvni pritisak, ali ga nije lečila. Prva mera treba da bude bar jedna sistematska kontrola zdravlja godišnje i merenje krvnog pritiska i to već u dvadesetim godinama. Jer, za razliku od infarkta koji mnogi prežive i vrate se porodici i poslu, trećina osoba koje su pogođene moždanim udarom umire, a trećina ostaje sa manjim ili većim stepenom invalidnosti i nikada više ne može da se vrati normalnom životu. Sa porukama "Svaki minut je važan" i "Minut do 12" prvi put u Srbiji, 9. juna Udruženje neurologa Srbije organizuje obeležavanje Dana borbe protiv moždanog udara širom Srbije.

U Srbiji je 50 lekara neurologa prošlo obuku za primenu trombolitičke terapije, koja je uveliko pomerila standarde i kvalitet lečenja osoba koje su doživele šlog. Specijalnim lekom datim u periodu od tri sata od pojave prvih simptoma razgrađuje se tromb i postižu odlični rezultati: čovek staje na noge već sutradan, a invalidnost se potpuno ili u velikoj meri otklanja. U svetu se ova terapija primenjuje kod 10 odsto svih pacijenata pogođenih šlogom, jer lek nije moguće primeniti kod svakog pacijenta pogođenog moždanim udarom. Tako bi u dvomilionskom Beogradu ovaj lek trebalo godišnje da primi 600 pacijenata, od kojih se kod 40 odsto očekuje uspeh. Ali, većina do lekara stigne kasno. Sagovornice "Politike" kažu da je ključni problem široka paleta simptoma, preko kojih mnogi laici, ali nekada i lekari, olako pređu. Simptomi su: oduzetost jedne strane tela, trnjenje, smetnje govora, smetnje u vidu ili nagli gubitak vida na jednom oku, nesigurnost, nestabilnost, zanošenje u hodu, otežano gutanje, duple slike i mnogi drugi. Za sve ove tegobe je zajedničko da nastaju naglo, u minuti, sekundi, a suština je da se pomoć potraži odmah, jer tegobe neće proći same od sebe, a odlaganjem pozivanja Hitne pomoći gubi se dragoceno vreme za efikasno lečenje. Ovo neznanje mnoge skupo košta: samo u Beogradu svake godine imamo 2.000 novih pacijenata koji su posle moždanog udara ostali teški invalidi koji postaju teret za svoje porodice.