Povampirene predrasude

Što se više bliži 100-godišnjica od izbijanja Prvog svetskog rata to su sve češći novi naslovi istorijskih radova kojima izdavači žele da je obeleže. Za razliku od ranijih godišnjica, ovu karakteriše pokušaj da se reinterpretira uloga Balkana, posebno Srbije, u ključnim razlozima izbijanja rata. Deo produkcije karakteriše pokušaj namernog sklanjanja u stranu već utvrđenih činjenica o uticaju međuratne politike nemačkih vlada na skidanje odgovornosti za rat po svaku cenu. Danas vidimo oživljavanje tog trenda s pečatom postmoderne istoriografije.

Rasprave o uzrocima, povodima i krivici za Prvi svetski rat imaju svoju stručnu, ideološku i političku dimenziju. Kao i mnoga druga pitanja od epohalnog značaja i ova su delila i još dele istoričare. Rasprave odražavaju političku zainteresovanost i provociraju tradicionalne tokove društvene (istorijske) svesti, ponekad bolno pogađajući u središte kulturnih identiteta.

Politička instrumentalizacija ovog pitanja započeta je još tokom Prvog svetskog rata, a svoju posebnu dimenziju dobila je unošenjem specifičnih članova o ,,krivici za rat” u mirovne ugovore u Versaju (čl.231) i San Žermenu (čl.177).

Nov pristup ,,Balkanu” 1990-ih, posebno interpretacije uloge srpskog faktora, ponovo su nas vratili u neka vremena kada se više raspravljalo o ,,krivici za rat”nego o istorijskom sledu stvari i o dubokim korenima globalnih konfrontacija koje su se u jednom istorijskom momentu pretvorile u veliki rat.

Najpregnantniji izraz tog novog političkog prilagođavanja predstavlja govor američkog predsednika Klintona u kome je njegov sastavljač napisao da su dva svetska rata započela na Balkanu. Ponovo se na kraju 20. veka povampirila stara austrougarska floskula o ,,necivilizovanom” Balkanu gde jedna ,,civilizovana” velika sila treba da zavede red. Ako stanje i nije bilo toliko ,,necivilizovano”,trebalo ga je takvim predstaviti. Jednako tako su obnovljene sve predrasude rasističkih korena prema Balkanu koje su kultivisane u samoj Nemačkoj.

Posebno je prisutno jedno potpuno neistorično razumevanje nacionalizama, ideja slobode i ideja jednakosti krajem 19. i početkom 20. veka. Odriče se legitimitet tradiciji borbe za slobodu, posebno kada se ta borba odvija na teritorijama od posebnog interesa nekadašnjih imperija.Današnje težnje za ,humanim” formama globalizacije protežu se na oslikavanje nekadašnjih imperija kao tolerantnih verskih i multietničkih tvorevina.

Da li bi danas Italijani, Mađari, Česi, Slovaci, Poljaci ili Rumuni pristali da se čitava njihova devetnaestovekovna istorija, pa i ona iz Prvog svetskog rata, prevrednuje zarad potreba sila koje su dva svetska rata skinula s pozornice?

Dakle, od 2014. godine nadalje trebalo bi da ,,znamo” da se Bosna i Hercegovina 1908. plebiscitom opredelila da uđe u Austro-Ugarsku, da od 1878 ,,nije” bilo lokalnih ustanaka protiv novog okupatora i da u periodu od januara 1913. do juna 1914. načelnik austrougarskog Generalštaba Konrad fon Hecendorf ,,nije” 24 puta tražio da se Srbija napadne i da se Monarhija potvrdi kao velika sila i predupredi svoje rasulo.

Trebalo bi da zaboravimo ili izbrišemo činjenicu da je nemački načelnik Generalštaba Moltke mlađi, opsednut ruskom opasnošću, žudeo za preventivnim ratom kojim se uspostavlja nemačka dominacija na kontinentu. Treba zaboraviti da je američki istoričar mađarskog porekla Ištvan Deak u svojoj kapitalnoj studiji utvrdio da je posle 1848. još jedino ka-und-kaarmija držala carevinu na okupu.

Umesto toga, treba da sliku stanja u Hrvatskoj poistovetimo s politikom frankovaca, da zaboravimo pokrete Italijana, Čeha i Slovaka, Poljaka i Rumuna, a da ulogu trule voćke u korpi zrelih jabuka pripišemo ne Srbima podanicima Monarhije nego Beogradu koji ih je kvario svojom megalomanijom, a oni, siroti, politički neosvešćeni kako im pravi istorijski interesi leže u Beču i Pešti, krenuše da slede ,,Pijemont”, ,,Balkan”, ,,Odjek”, ,,Crnu ruku”, ,,Narodnu odbranu”.

Moraćemo da „naučimo” da je Srbija nasilno okupirala Vojvodinu. Moraćemo mnogo da ,,učimo” i ,,naučimo”.

Moraćemo da se izvinjavamo za sve frustracije koje su nanesene porazima iz 1914. i probojem Solunskog fronta, stvaranjem Jugoslavije, gromoglasno pozdravljene u svoje vreme.

Ostaje da sačekamo da li će se i današnja Francuska još jednom izvinjavati, kao što je to morala u januaru 1913. godine, za pisanje svojih novina,,Pari-Midi”, koje su donele tekstove novinara Morisa Valeta koji je u broju od 1. i 2. januara 1913. bez ustezanja poručio: ,,Da li anarhista koji bi ubio austrijskog nadvojvodu–naslednika ne bi svet poštedeo reka krvi i suza”.

Čitaoci su navikli da iz pera ovog pisca čitaju umerene izraze i formulacije i u najtežim vremenima. Ali, izgleda, došao je onaj trenutak kada se još jedino krajnjim karikiranjem može ukazati na apsurd do koga smo stigli.

*Naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju Srbije