Pod gejzirom nafte

Premijer Ven Đijabao obavešten je uveče 4. maja da su naftaši Kineske nacionalne petrolejske korporacije otkrili u Bohajskom zalivu, na severoistoku zemlje, najveće nalazište nafte u poslednje četiri decenije, sa rezervama "crnog zlata" od jedne milijarde tona. Priznao je kasnije novinarima da od sreće cele noći nije uspeo da zaspi. Nekoliko dana posle toga bio je spokojan kada je u šest kineskih brodogradilišta počela, kao da je već prošlo veselje pod gejzirom nafte, izgradnja okeanske flote od preko 90 supertankera.
Kinezi ne vide protivurečnost između ova dva važna događaja: domaća naftonosna polja su energetska rezerva i sigurna dopuna potrošnji, a nafta će se uvoziti i dalje, dokle god se to isplati i dokle god je zemlja u mogućnosti da to radi.

Deo deviznih rezervi od preko jednog biliona dolara namenjen je i za kupovinu energenata u inostranstvu, kako bi se strateške rezerve nafte akumulirale najmanje za mesec dana, a perspektivno i do tri meseca, kao u Americi.

Prostor na kome se nalazi novo naftonosno polje, ispod morskog dna u Bohajskom zalivu, veliki je između 1.300 i 1.500 kvadratnih kilometara i zapravo je za kineske naftaše stari teren: nedaleko od nalazišta, na kopnu, nalazi se Daćing, glavno kinesko naftonosno polje i, u Maovo vreme, simbol pregalaštva pod crvenim zastavama. ("U industriji učiti od Daćinga". U poljoprivredi se "učilo" od Dadžaja, jednog brdskog sela sa terasastim njivama.)

Rezerve kao trogodišnja potrošnja

Kad je 1962. godine otkriven, Daćing je imao rezerve od 2,2 milijarde tona. U međuvremenu, bio je glavni generator industrijalizacije u Kini i imao je, srećom, više nego dvostruko veće rezerve nafte od prvobitno procenjenih. Iz njega je dosad iscrpeno preko pet milijardi tona. Njegova proizvodnja postupno opada, ali je – sa 40 miliona tona godišnje – i dalje zavidna.

Na osnovu ovih iskustava sa Daćingom, stručnjaci iz Kineske akademije nauka i iskusni naftaši sa terena procenjuju da bi i novootkriveno podvodno naftonosno polje, koje je dobilo ime Nanpu, moglo imati više od procenjene jedne milijarde tona. Najavljeno je da će preciznija stručna procena moći da se da tek u julu. Otkrivene su i velike rezerve zemnog gasa, ali procena o njima još nema. Kako Kina godišnje potroši 320 miliona tona, rezerve od jedne milijarde tona u Nanpuu veće su od trogodišnje nacionalne potrošnje. Prošle godine Kina je, inače, proizvela 163 miliona tona, a uvezla 157 miliona tona, odnosno 47 odsto ukupne potrošnje, nafte.

Neposredno posle ovog otkrića, stigla je vest da je u oblasti Džungar, u Sinđijangu, posle istraživanja od blizu pola veka, takođe otkriveno veliko naftonosno polje, takođe sa rezervama od preko jedne milijarde tona. Eksploatacija ovog nalazišta biće, zbog nerazvijene infrastrukture u pustinjskoj oblasti, znatno teža nego u Bohajskom zalivu, odakle će ići naftovod do Pekinga, dugačak samo 260 kilometara. Ali, otkriće u Sinđijangu ulilo je nadu stručnjacima, koji sada koriste savršenije istraživačke metode i moderniju istraživačku tehniku, da su i prirodna bogatstva Kine veća nego što se slutilo.

Strategija i tankeri

Vlada tek treba da odluči u kojoj meri će se zbog ovih otkrića menjati nacionalna energetska strategija. Zvanično se ukazuje na nekoliko strateških odrednica.

Prvo, može se smanjiti uvoz, ali više iz političkih, nego iz ekonomskih razloga: da se ublaže optužbe da Kina, koja je već postala treći potrošač energenata na svetu, posle Amerike i Japana, ugrožava energetsku bezbednost drugih, jer "guta" naftu, a to će, zbog svog dinamičnog razvoja, činiti i ubuduće. Time bi istovremeno bile umanjene i optužbe da velike kineske kupovine prouzrokuju rast cena nafte, što Kinezi, inače, odlučno odbacuju. Oni ocenjuju da cene nafte skaču najviše zbog kriza i ratova u naftonosnim područjima.

Drugo, sada će se lakše povećavati nacionalne energetske rezerve. One bi bile dvojake: strateške i prirodne. Prve znače plansku akumulaciju uvezene nafte u rezervoarima dovoljnu da, u slučaju iznenadnih međunarodnih kriza, potresa ili ratova, podmire potrošnju dok napetosti ne prođu i dok se trgovina ne normalizuje. A prirodne rezerve su upravo sadašnja nalazišta. Na njima bi proizvodnja bila kontrolisana, zavisno od oscilacija cena nafte na svetskom tržištu. Procena je da vađenje jednog barela nafte u Bohajskom zalivu košta samo 59 centi, dok je svetski prosek 1,2 do 1,5 dolara.

Treće, potrošnja nafte u Kini raste godišnje po stopi od 6,8 odsto i malo je verovatno da će – uprkos povećanju nuklearne energije, termoenergije i hidroenergije i razvoju alternativne, posebno obnovljive, energije – moći u dogledno vreme da opadne. Kina se ne bi mogla razvijati istim tempom kad bi se oslanjala samo na sopstvene energetske izvore. Uostalom, ona je dosad u strane energetske izvore investirala 15 milijardi dolara i nastaviće to da čini i ubuduće.

Izgradnja tankerske okeanske flote – 65 brodova do 2012, a ostalih tridesetak do 2015. – upravo potkrepljuje treću odrednicu u nacionalnoj energetskoj strategiji i to, pre svega, sa stanovišta bezbednosti. Kineska flota supertankera neće biti velika kao japanska ili norveška, ali se veruje da će biti funkcionalna i efikasna. Preko 60 odsto kineske uvozne nafte stiže sa Bliskog istoka i iz Afrike, to jest tankerima.

Kao što diversifikuje uvoz nafte, da bi ublažila odraze međunarodnih potresa, Kina tako gradi tankere – da bi, u krizama i pomorskim blokadama, što manje zavisila od drugih i da bi sopstvenu energetsku bezbednost imala pod boljom kontrolom.