Под гејзиром нафте

Премијер Вен Ђијабао обавештен је увече 4. маја да су нафташи Кинеске националне петролејске корпорације открили у Бохајском заливу, на североистоку земље, највеће налазиште нафте у последње четири деценије, са резервама "црног злата" од једне милијарде тона. Признао је касније новинарима да од среће целе ноћи није успео да заспи. Неколико дана после тога био је спокојан када је у шест кинеских бродоградилишта почела, као да је већ прошло весеље под гејзиром нафте, изградња океанске флоте од преко 90 супертанкера.
Кинези не виде противуречност између ова два важна догађаја: домаћа нафтоносна поља су енергетска резерва и сигурна допуна потрошњи, а нафта ће се увозити и даље, докле год се то исплати и докле год је земља у могућности да то ради.

Део девизних резерви од преко једног билиона долара намењен је и за куповину енергената у иностранству, како би се стратешке резерве нафте акумулирале најмање за месец дана, а перспективно и до три месеца, као у Америци.

Простор на коме се налази ново нафтоносно поље, испод морског дна у Бохајском заливу, велики је између 1.300 и 1.500 квадратних километара и заправо је за кинеске нафташе стари терен: недалеко од налазишта, на копну, налази се Даћинг, главно кинеско нафтоносно поље и, у Маово време, симбол прегалаштва под црвеним заставама. ("У индустрији учити од Даћинга". У пољопривреди се "учило" од Даџаја, једног брдског села са терасастим њивама.)

Резерве као трогодишња потрошња

Кад је 1962. године откривен, Даћинг је имао резерве од 2,2 милијарде тона. У међувремену, био је главни генератор индустријализације у Кини и имао је, срећом, више него двоструко веће резерве нафте од првобитно процењених. Из њега је досад исцрпено преко пет милијарди тона. Његова производња поступно опада, али је – са 40 милиона тона годишње – и даље завидна.

На основу ових искустава са Даћингом, стручњаци из Кинеске академије наука и искусни нафташи са терена процењују да би и новооткривено подводно нафтоносно поље, које је добило име Нанпу, могло имати више од процењене једне милијарде тона. Најављено је да ће прецизнија стручна процена моћи да се да тек у јулу. Откривене су и велике резерве земног гаса, али процена о њима још нема. Како Кина годишње потроши 320 милиона тона, резерве од једне милијарде тона у Нанпуу веће су од трогодишње националне потрошње. Прошле године Кина је, иначе, произвела 163 милиона тона, а увезла 157 милиона тона, односно 47 одсто укупне потрошње, нафте.

Непосредно после овог открића, стигла је вест да је у области Џунгар, у Синђијангу, после истраживања од близу пола века, такође откривено велико нафтоносно поље, такође са резервама од преко једне милијарде тона. Експлоатација овог налазишта биће, због неразвијене инфраструктуре у пустињској области, знатно тежа него у Бохајском заливу, одакле ће ићи нафтовод до Пекинга, дугачак само 260 километара. Али, откриће у Синђијангу улило је наду стручњацима, који сада користе савршеније истраживачке методе и модернију истраживачку технику, да су и природна богатства Кине већа него што се слутило.

Стратегија и танкери

Влада тек треба да одлучи у којој мери ће се због ових открића мењати национална енергетска стратегија. Званично се указује на неколико стратешких одредница.

Прво, може се смањити увоз, али више из политичких, него из економских разлога: да се ублаже оптужбе да Кина, која је већ постала трећи потрошач енергената на свету, после Америке и Јапана, угрожава енергетску безбедност других, јер "гута" нафту, а то ће, због свог динамичног развоја, чинити и убудуће. Тиме би истовремено биле умањене и оптужбе да велике кинеске куповине проузрокују раст цена нафте, што Кинези, иначе, одлучно одбацују. Они оцењују да цене нафте скачу највише због криза и ратова у нафтоносним подручјима.

Друго, сада ће се лакше повећавати националне енергетске резерве. Оне би биле двојаке: стратешке и природне. Прве значе планску акумулацију увезене нафте у резервоарима довољну да, у случају изненадних међународних криза, потреса или ратова, подмире потрошњу док напетости не прођу и док се трговина не нормализује. А природне резерве су управо садашња налазишта. На њима би производња била контролисана, зависно од осцилација цена нафте на светском тржишту. Процена је да вађење једног барела нафте у Бохајском заливу кошта само 59 центи, док је светски просек 1,2 до 1,5 долара.

Треће, потрошња нафте у Кини расте годишње по стопи од 6,8 одсто и мало је вероватно да ће – упркос повећању нуклеарне енергије, термоенергије и хидроенергије и развоју алтернативне, посебно обновљиве, енергије – моћи у догледно време да опадне. Кина се не би могла развијати истим темпом кад би се ослањала само на сопствене енергетске изворе. Уосталом, она је досад у стране енергетске изворе инвестирала 15 милијарди долара и наставиће то да чини и убудуће.

Изградња танкерске океанске флоте – 65 бродова до 2012, а осталих тридесетак до 2015. – управо поткрепљује трећу одредницу у националној енергетској стратегији и то, пре свега, са становишта безбедности. Кинеска флота супертанкера неће бити велика као јапанска или норвешка, али се верује да ће бити функционална и ефикасна. Преко 60 одсто кинеске увозне нафте стиже са Блиског истока и из Африке, то јест танкерима.

Као што диверсификује увоз нафте, да би ублажила одразе међународних потреса, Кина тако гради танкере – да би, у кризама и поморским блокадама, што мање зависила од других и да би сопствену енергетску безбедност имала под бољом контролом.