Poslednji čin raspada Jugoslavije

INTERVJU
– Brisel je, posle kratke i neprijatne "radikalske epizode", sa olakšanjem dočekao formiranje nove vlade u Beogradu, i – kako ja to vidim – ohrabren njenim proevropskim programom spreman je da što pre nastavi pregovore koji vode ka zaključivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Očekivanja rastu na obe strane, i u EU i u Srbiji, ali tu postoji i jedan problem koji bi mogao ozbiljno da ugrozi te planove – kaže za "Politiku" dr Žak Rupnik, poznati francuski istoričar i politikolog.

Haški tribunal?

Ne, već Kosovo. Evropska unija upravo prolazi kroz krizu identiteta, umorna je od prethodnog proširenja koje je okončano u januaru ulaskom Rumunije i Bugarske, i nije spremna da se suočava sa novim nevoljama. Zato podržava Ahtisarijev plan i podržaće na njemu zasnovanu rezoluciju Saveta bezbednosti UN, kojom će Kosovo dobiti neku vrstu nadzirane ili uslovne nezavisnosti.

Nova srpska vlada, međutim, to ne prihvata i, kao ni prethodna, ne odustaje od principa "više od autonomije, manje od nezavisnosti". Čak ni najveće demokrate i najrealniji pripadnici političke elite u Srbiji nemaju hrabrost da javno kažu ono što priznaju u privatnim razgovorima, a to je da se vrte u zatvorenom krugu, jer je Kosovo još od 1999. izvan srpske nadležnosti, i ne postoji za sve prihvatljiv način da se to izmeni. To je ono što EU stalno ponavlja i zbog čega se trudi da Srbima ponudi jasnu i doglednu perspektivu članstva.

Da li to znači da treba da se pomirimo sa gubitkom Kosova da bismo odobrovoljili Evropsku uniju?

Kosovo, faktički, već odavno nije deo Srbije. To je veoma tužno i nije pravedno, ali istorija ne zna za "pravičnost". Uvek se neko oseća oštećen. Ovoga puta to je Srbija. Pred njom je sad izbor da prihvati rešenje koje predlaže međunarodna zajednica, ali da traži garancije da će posledice biti što bezbolnije i tako da nanetu istorijsku nepravdu relativizuje i sagleda u širem, evropskom kontekstu (EU jedino tako može da pomogne). Ili da ga odbije i istraje u "teoriji zavere", ali onda ostaje usamljena i izolovana.

Ipak, ne bi ostala sama. Rusija je spremna, ako treba, i vetom u Savetu bezbednosti UN da podrži stav Srbije.

Današnja Rusija, za razliku od one iz 19. veka, nema strategiju na Balkanu, a na Kosovo gleda kao na jednu od karata u špilu, u igri kojom želi da se na svetskoj sceni dokaže kao veliki, važan, nezavisan akter (a u rukama drži jake argumente, energente). Putinova Rusija nije ono što je bila Jeljcinova Rusija, spremna da udovolji Zapadu, da bude dobroćudni partner. SAD shvataju da više ne mogu u svemu računati na kooperativnost Moskve.

Ona bi, dakle, zaista mogla da stavi veto u Savetu bezbednosti, samo, šta bi se time dobilo? U najboljem slučaju, još vremena za dijalog između Beograda i Prištine, ali tu nema dogovora. Otvorila bi se mogućnost za jedan veoma loš scenario, po kojem bi, bez rezolucije SB UN i bez napretka srpsko-albanskih pregovora, parlament u Prištini unilateralno proglasio nezavisnost, neke zemlje priznale takvo Kosovo, druge ne...  Na terenu to bi značilo nove sukobe i nasilje, i uzdrmalo ceo region. Kome bi to bilo u interesu?

Proglašenje nezavisnosti  jednog dela teritorije suverene države lako bi moglo da postane presedan koji će jedva dočekati separatisti širom Evrope. A kome bi to bilo u interesu?

Ne verujem da bi nezavisnost Kosova dovela do toga. Naime, ako neko hoće da se otcepi, neće čekati međunarodni presedan, već će ga sam napraviti, zato zaboravite na taj argument. Nezavisnost Kosova svakako nije dobra stvar ni za Srbiju, ni za Balkan, ali je najmanje zlo. Još nisam sreo kosovskog Albanca koji bi pristao da živi pod srpskim vlastima, i mislim da je nerealno očekivati takav dogovor. Posmatrajte to ovako: odlazak Kosova je poslednji čin raspada Jugoslavije. Ako su iz zajedničke države Južnih Slovena otišli svi slovenski narodi koji su o njoj maštali pre više od sto godina, zašto bi baš Albanci ostali?

--------------------------------------------------------------------------

Poznavalac istočne i srednje Evrope

Dr Žak Rupnik, "sovjetolog", stručnjak za istočnu i srednju Evropu i Balkan, direktor je sektora za istraživanja u pariskom Centru za međunarodna istraživanja i studije CERI, profesor na Fakultetu političkih nauka u Parizu i na Evropskom koledžu u Brižu i predavač na Harvardu. Dugo godina je pisao komentare za Bi-Bi-Si, od 1990. do 1992. bio je savetnik Vaclava Havela, prvog predsednika Češke Republike nakon "plišane revolucije", zatim izvršni direktor Međunarodne komisije za Balkan, Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir (1995–1996), a kasnije i član Nezavisne međunarodne komisije za Kosovo (1999–2000). U Beogradu je održao dva predavanja, o suočavanju sa prošlošću u zemljama srednje i istočne Evrope i o odnosu EU sa susedima.