Последњи чин распада Југославије

ИНТЕРВЈУ
– Брисел је, после кратке и непријатне "радикалске епизоде", са олакшањем дочекао формирање нове владе у Београду, и – како ја то видим – охрабрен њеним проевропским програмом спреман је да што пре настави преговоре који воде ка закључивању споразума о стабилизацији и придруживању. Очекивања расту на обе стране, и у ЕУ и у Србији, али ту постоји и један проблем који би могао озбиљно да угрози те планове – каже за "Политику" др Жак Рупник, познати француски историчар и политиколог.

Хашки трибунал?

Не, већ Косово. Европска унија управо пролази кроз кризу идентитета, уморна је од претходног проширења које је окончано у јануару уласком Румуније и Бугарске, и није спремна да се суочава са новим невољама. Зато подржава Ахтисаријев план и подржаће на њему засновану резолуцију Савета безбедности УН, којом ће Косово добити неку врсту надзиране или условне независности.

Нова српска влада, међутим, то не прихвата и, као ни претходна, не одустаје од принципа "више од аутономије, мање од независности". Чак ни највеће демократе и најреалнији припадници политичке елите у Србији немају храброст да јавно кажу оно што признају у приватним разговорима, а то је да се врте у затвореном кругу, јер је Косово још од 1999. изван српске надлежности, и не постоји за све прихватљив начин да се то измени. То је оно што ЕУ стално понавља и због чега се труди да Србима понуди јасну и догледну перспективу чланства.

Да ли то значи да треба да се помиримо са губитком Косова да бисмо одобровољили Европску унију?

Косово, фактички, већ одавно није део Србије. То је веома тужно и није праведно, али историја не зна за "правичност". Увек се неко осећа оштећен. Овога пута то је Србија. Пред њом је сад избор да прихвати решење које предлаже међународна заједница, али да тражи гаранције да ће последице бити што безболније и тако да нанету историјску неправду релативизује и сагледа у ширем, европском контексту (ЕУ једино тако може да помогне). Или да га одбије и истраје у "теорији завере", али онда остаје усамљена и изолована.

Ипак, не би остала сама. Русија је спремна, ако треба, и ветом у Савету безбедности УН да подржи став Србије.

Данашња Русија, за разлику од оне из 19. века, нема стратегију на Балкану, а на Косово гледа као на једну од карата у шпилу, у игри којом жели да се на светској сцени докаже као велики, важан, независан актер (а у рукама држи јаке аргументе, енергенте). Путинова Русија није оно што је била Јељцинова Русија, спремна да удовољи Западу, да буде доброћудни партнер. САД схватају да више не могу у свему рачунати на кооперативност Москве.

Она би, дакле, заиста могла да стави вето у Савету безбедности, само, шта би се тиме добило? У најбољем случају, још времена за дијалог између Београда и Приштине, али ту нема договора. Отворила би се могућност за један веома лош сценарио, по којем би, без резолуције СБ УН и без напретка српско-албанских преговора, парламент у Приштини унилатерално прогласио независност, неке земље признале такво Косово, друге не...  На терену то би значило нове сукобе и насиље, и уздрмало цео регион. Коме би то било у интересу?

Проглашење независности  једног дела територије суверене државе лако би могло да постане преседан који ће једва дочекати сепаратисти широм Европе. А коме би то било у интересу?

Не верујем да би независност Косова довела до тога. Наиме, ако неко хоће да се отцепи, неће чекати међународни преседан, већ ће га сам направити, зато заборавите на тај аргумент. Независност Косова свакако није добра ствар ни за Србију, ни за Балкан, али је најмање зло. Још нисам срео косовског Албанца који би пристао да живи под српским властима, и мислим да је нереално очекивати такав договор. Посматрајте то овако: одлазак Косова је последњи чин распада Југославије. Ако су из заједничке државе Јужних Словена отишли сви словенски народи који су о њој маштали пре више од сто година, зашто би баш Албанци остали?

--------------------------------------------------------------------------

Познавалац источне и средње Европе

Др Жак Рупник, "совјетолог", стручњак за источну и средњу Европу и Балкан, директор је сектора за истраживања у париском Центру за међународна истраживања и студије ЦЕРИ, професор на Факултету политичких наука у Паризу и на Европском колеџу у Брижу и предавач на Харварду. Дуго година је писао коментаре за Би-Би-Си, од 1990. до 1992. био је саветник Вацлава Хавела, првог председника Чешке Републике након "плишане револуције", затим извршни директор Међународне комисије за Балкан, Карнегијеве задужбине за међународни мир (1995–1996), а касније и члан Независне међународне комисије за Косово (1999–2000). У Београду је одржао два предавања, о суочавању са прошлошћу у земљама средње и источне Европе и о односу ЕУ са суседима.