Platonska ljubav sa stjuardesom na putu za Rio

Slavko Trošelj

Dejan Đurović, TV voditelj, glumac i novinar, već priprema 33. godišnjicu „Dragstora ozbiljne muzike” na Radiju 202. Povodom tih „Hristovih godina”, 15. novembra u Centru „Sava” u Beogradu, Mocartov „Rekvijem” izvešće hor i simfonijski orkestar RTS-a.

Rođen je 7. novembra 1938. u Beogradu. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi Mate Miloševića. Njegov glas je postao poznat posle sinhronizacije čuvene naučnoobrazovne serije „Opstanak”, a i po popularizaciji klasične muzike na Televiziji Beograd.

Živi u Beogradu. Iz braka sa Svetlanom ima ćerku Dinu, filologa, koja je udata za muzičara Vladu Divljana, i majka je Stevana (14) i Pavla (10). Oni žive u Beču.

Kako ste gradili karijeru?

Imao sam sreće. Prosto sam naletao na sjajne projekte. Prvi moj film „Subotom uveče” i sad je jedan od 10 najboljih na prostorima Jugoslavije. Bilo je to 1957. kad sam bio student. Posle toga sam dobio ulogu u Narodnom pozorištu u „Dnevniku Ane Frank”, koji je na scenu postavio Hugo Klajn, reditelj i psihijatar. A od početka rada televizije, 1958, bio sam angažovan u svim vrstama projekata sem u „Dnevniku”. Sad se to približava svom kraju. Još vodim muzičku emisiju „Nedeljom uveče”, uz koju sam 24 godine.

Koliko ste bili glas „Opstanka”?

Čak 15 godina. I tu sam imao sreću da se moj glas prosto stopio s tom čarobnom serijom o prirodi i bićima koja u vazduhu, na zemlji i u vodi, imaju posebne životne sadržaje. Voditi tu seriju bila je posebna čast i zbog činjenice da su tu emisiju, u svetu, vodili najveći glumci: Piter Justinov, Džon Gilgud... I sad nedeljom vodim sličnu emisiju: „Trag u prostoru”.

Šta ste naučili o prirodi...

Pre svega da je priroda najmoćnija. I da bi trebalo mnogo više da razmišljamo kako ćemo se s njom družiti, a ne kako ćemo se s njom boriti, pobeđivati je i činiti joj neko zlo. Jer, na kraju – uvek je ona ta koja pobeđuje.

... a šta o životinjama?

Tu su moje velike simpatije stekli panter i jaguar. Zadivili su me njihova lepota, moć, snaga, brzina i mogućnost da skoče do „neba”. Ali, bilo mi je strašno kad su ovi moji ljubimci jurili gazele i ubijali ih da bi hranili čopor. Naravno, sve je to je borba za opstanak.

Šta ste nudili emisijom „Kako ćemo, lako ćemo?

To je bila poučna serija u kojoj sam bio neka vrsta voditelja, manekena. Meni su se kao neke stvari „događale” i ja sam to objašnjavao. Bila je to pokazna vežba za ponašanje u školi, na poslu, u tramvaju, na ulici. Takve emisije potrebne su nam i sad.

Koja muzika je i vaša...

To je ova klasična, koju emitujem, ali nisam isključiv. Ipak, ne mogu da slušam buku: pank i teški rok koji nikad nisam mogao da prihvatim.

...koju posebno volite...

Portugalski fado je zvuk koji ima sjajnu setu, a tu su mi i francuske šansone i italijanske kancone: Edit Pjaf, Šarl Aznavur, Iv Montan, Žilber Beko... I, u svakom slučaju, i Barbra Strejsend... A od naših Arsen Dedić.

...a koju očekujete u kafani?

Trudim se da idem u one kafene u kojima se samo iz daljine čuje tiha, ambijentalna muzika, koja je oslobođena teksta. Jer, u kafani želim da budem potpuno opušten, da mogu da pričam sa onima koji su sa mnom.

Koje godišnje doba vam prija?

Zavisi koje je godišnje doba u meni.... Najviše bih voleo da ovde, kod nas, cele godine imamo temperaturu između 15 i 25 stepeni.

Da li imate ljubav i poverenje?

Imam partnerku. Ona traži da se tako zovemo. S njom imam veoma lep i skladan odnos. Mi jedno drugom dajemo maksimum od svih emocija koje se u nama prepliću, a nisu iste svakog dana. Oboje imamo strastvenu potrebu za putovanjima i kulturnim, turističkim i emotivnim traganjima. Uvek smo spremni za put koji će da nam donese nove radosti. U svakom smislu.

Gde se odmarate?

Sticajem okolnosti jedan deo života sam proživeo na moru. Kao dete četiri godine sam bio u Marseju u kome je moj otac bio konzul. A posle toga smo živeli u Ulcinju, pa, leti, u Rovinju. I sad ću tamo da sačekam ćerku i unuke, a potom odlazim s partnerkom u Herceg Novi.

Kako doživljavate more?

Kao božji dar. Poseban odnos s morem doživljavam na lancu ostrva kod Dubrovnika: Lopud, Jakljan i, posebno, Šipan, kod prijateljice moje partnerke, gde se potpuno predajemo moru. Plivajući s njom obilazim taj biser dubrovačkog arhipelaga.

Ko je vaš junak iz književnosti...

Meni je to Sirano de Beržerak. On je bio i istorijska ličnost koja je vrlo realno prikazana. Maksim Gorki je napisao predgovor za knjigu o Siranu, čiji autor je Edmon Rostan. Pamtim detalj po kome Sirano glasom osvaja ženu...

... a ko u realnom životu?

Da ste me to pitali pre 50 godina sigurno bih dao jasan odgovor. Ali, sad, moram da priznam, sve što je izvan moje ćerke, unuka i partnerke stavljam pod sumnju.

Koja je vaša ideja o savršenoj sreći?

Presrećan sam zbog svega što sad imam. Ali, tri događaja u avionu su mi obeležila život. Na putu za Peking preleteo sam Himalaje trasom – kojom se nikad ne ide! Na putu za Rio preleteo sam polutar kad su, u pilotskoj kabini, u kojoj sam bio gost, svi instrumenti – pokazivali nulti položaj! U tom avionu za Rio doživeo sam snažnu platonska ljubav sa stjuardesom! Posle pet-šest reči i dubokih pogleda, uspostavili smo ravnotežu emocija. Ona je u Riju bila na izlazu za posadu, a ja za putnike. Poslednji smo izašli iz aviona. Dugo smo se gledali. Taj pogled nikada neću zaboraviti!

-----------------------------------------------------------

Barbra Strejsend kao primer

Koji je vaš tip žena?

Meni se dopada ona žena na kojoj nešto nije savršeno. Kad ima na telu ono što prihvatam kao nešto – samo za mene. Recimo, da ima nos a la Barbra Strejsend ili neki beleg, ožiljak na telu kao neko obeležje, kao neki znak. Doživljavam to kao žensku krhkost koja mi prija.