Portret bez rama: Mahmud Ahmadinežad

Tokom osam godina, predsednik Mahmud Ahmadinežad izgradio je imidž nepokolebljivog branitelja islamske revolucije koji je uspešno odolevao pritiscima Zapada i populiste koji se manje uspešno borio s rastućim ekonomskim nedaćama Irana.

Svi njegovi prethodnici nosili su crne turbane ajatolaha i duge brade koje traže poštovanje. Trimovana brada i neugledni sako prvog predsednika od 1981. koji nije pripadao sveštenstvu simbol su srednjeg staleža iz koga je iznikao i njegovog istinski skromnog života.

Poricao je da je pripadao studentima koji su 1979. zauzeli američku ambasadu u Teheranu, mada neki od talaca tvrde da jeste.

Rođen je 1956. u Garmsaru, blizu Teherana. Sin kovača, na Univerzitetu nauke i tehnologije, gde je bio predavač, doktorirao je na temu saobraćaja i transporta.

Tokom iransko-iračkog rata 1980–1988. bio je dobrovoljac Revolucionarne garde.

Na mesto gradonačelnika Teherana došao je iz političke opskurnosti 2003, ali mu je tadašnji reformistički predsednik zabranio da, što je praksa, prisustvuje sednicama Vlade.

Prvi put je pobedio na predsedničkim izborima na konzervativnoj platformi. Imao je i podršku uticajne mlade generacije revolucionara, Abadgarana.

Srčano je branio stavove Vrhovnog vođe, ajatolaha Ali Hamneija, da Iran ima pravo na nuklearni program i poricao ambicije pravljenja atomske bombe.

Uživao je što je od sebe stvorio svetog ratnika protiv „Velikog satane” – SAD. Sanjao je o „novom poretku” koji će zameniti eru „američkog maltretiranja”, a američku invaziju Iraka vešto je iskoristio da od Irana napravi regionalnu silu, šireći šiitski uticaj od Iraka preko Sirije do Libana.

Za govornicom UN je 2011. zapretio da će „cioniste” – nikada nije rekao Izrael – „zbrisati s mape sveta”. Pretio je da će jevrejska država „uskoro biti fusnota istorije”, a Holokaust je nazivao „mitom”.

Zapad je želeo da mu ne veruje, pa je pojačavao sankcije. Izrael je pretio bombardovanjem.

Uzvratio je zabranom emitovanja zapadne muzike na državnoj TV, iako je iranskim sportistkinjama prvi put omogućio učešće na međunarodnim takmičenjima.

Populističkim merama pokušavao je da reši pitanje siromaštva, socijalne pravde i raspodele bogatstva. Znao je da sagovornike zatrpa statistikom o usponu Irana na 17. mesto najvećih ekonomija sveta, ali mnogi se slažu da su kola krenula nizbrdo od kako su sankcije počele da udaraju sektor banaka i nafte, blagodeti i kletve 74-milionske zemlje.

Opozicija mu je 2009. osporila drugi mandat, što je dovelo do krvavih nereda, ali Zeleni pokret ubrzo je bio ugušen. Oslanjao se na obične ljude i povremeno se sukobljavao sa Hamneijem, što je dotle nezabeleženo, jer ajatolah ima poslednju reč oko ključnih državnih pitanja.

Šta će sada čovek koji je želeo da ostane upamćen kao „prijatelj naroda”, kako je nazvao svoj privatni sajt? Želeo je da bude prvi Iranac u kosmosu. Ali, odmah posle izbora, iako još aktuelan predsednik, pozvan je na sud. Tek će se saznati zašto.

Boško Jakšić