Gde su nestale stilske figure

Gde god s ko našao u Njujorku u trenutku kada su pale kule bliznakinje, vazduh je bio gust: bukvalno i doslovce gust od čađi, gara, zadaha spaljenog mesa…što je  užas pretvorilo u  nešto tako neizbežno kao što su vremenske prilike. Njujorčani koji uvek znaju gde su krenuli, nisu znali gde da idu. Plašeći se i taksista po imenu Muhamed…Takva je, za tili čas, postala nova normalnost posle Jedanaestog septembra.

Danas Jedanaesti septembar ima togromno breme na svojim ledjima - od tumačenja i objašnjenja, sentimentalnosti, politike, rata… iIpod konstrukcije  koja je u međuvremenu nadgrađena  nad ovim događajem, teško je pronaći njegovo pravo značenje. Don De Lilo u  svom novom romanu  "Čovek koji pada" ("Falling man") otkopava nabačene slojeve  i vraća se na taj trenutak koji je promenio sve.

U ruševinama budućnosti

Nekolicina pisaca pokušala je da se u svojim novim romanima upusti u neumitni randevu sa ogoljenim terorom bez nadgradnje (Džon Apdajk u "Teroristi", Britanac Ijan Makjuan u "Suboti"), što zahteva sasvim novi način pisanja: jer, metafore kao moćno umetničko sredstvo, potpuno gube svrhu.  Sta reći za čoveka koji pada glavom na dole sa šezdesetog sprata, šta reći za avione koji prodiru u kule obasjavajući ih plamenom u direktnom prenosu za ceo svet. Da je to nož koji prodire u mekani francuski sir…? Užas ne trpi neukusno poređenje.

Još davno je vidoviti DeLilo preko jednog svog junaka zažalio što su "teroristi, pištoljaši  i proizvođači bombi, anektirali teritoriju koja  je nekad pripadala romanopiscima: sposobnost da se izmeni unutrašnji život kulture". U eseju za časopis "Harpers ", "U ruševinama budućnosti"  posle jedanaestog septembra  DeLilo razrađuje tezu da su pisci primorani da se okrenu "kontraopisu", pošto im je terorizam oduzeo sve što su do tada imali. Taj primarni užas, po njemu, "razbacani mobilni telefoni, izgubljene rasparene cipele, mokre maramice preko užasnutih lica ljudi koji trče" ima prirodno prvenstvo nad svim drugim pitanjima kao što su politika, istorija ili religija. Suština današnje literarne poetike (postjedanaestoseptembarske)  moraju biti ljudi koji pokušavaju da sebi spasu život. Samo je to ostalo umetnicima, sve ostalo su uzeli teroristi.

Posle  terorističkih otmica  i razaranja svih stilskih figura, nije ni čudo što ikone nekadašnje buntovničke generacije, kakav je Bob Dilan, postaju umetnički klasici koji se izučavaju u udžbenicima o "eri pre jedanaestog septembra".

Ko god hoće na ovoj planeti, pozvan je da kaže svoje mišljenje o Bobu Dilanu, i da izabere jednu od četristo numera koju je  rokfolk nadrealista iz Minesote stvorio u toku pola veka svoje angažovane melodične protestne poezije.Uz odabir  jedne pesme, posetilac  veb sajta dylan07.com, moli se da opiše u najviše 1200 slovnih znakova neki događaj iz svog života koji je povezan sa izabranom  pesmom Bob Dilana. Građa se skuplja za "konačnu  retrospektivu" američkog liričara koja treba da izađe početkom ove jeseni.

Duvanje u vetar

Bob Dilan je američka legenda, ikona  najodvažnijih i najprotestnijih šezdesetih i sedamdesetih,  kada su antiratni marševi  mladih u Novom svetu  drmali generacije tinejdžera i dvadesetogodišnjake po staroj Evropi.

Kako danas naivno, sentimentalno i romantično zvuče stihovi   "Koliko puteva mora da  se prođe, pre nego što se zasluži naziv čovek, koliko mora mora bela golubica da preplovi, pre nego što usni na pesku, koliko puta mora topovsko đule da opali, pre nego što će zauvek biti zabranjeno…"Mnogima se čini da u Americi, pa ni u svetu,  više nema ni traga od  Dilanovog buntovničkog  "Duvanja u vetar". Umesto da se sluša uživo po zavereničkim  fakultetskim dvorištima,  po eksplozivnim ulicama, na vatrenim mitinzima, današnji šezdesetotrogodišnjak sa usnom harmonikom i gitarom, ušao je u  klasičnu ponudu prestižnih američkih univerziteta ili na internet sajtove globalnih virtuelnih mreža.

U okviru Američkih studija  La Sal u Filadelfiji postoji predmet koji izučava Dilanove albume i događaje od 1960 do 1975…U "Americi Boba Dilana" na Vanderbiltu u Tenesiju izučavaju se biografije, kulturološki aspekti događaja i više desetina longplejki Boba Dilana…u jednom koledžu u Baltimoru , kurs je jednostavno dobio naziv "Dilanologija".  Profesorka Ilejn Reping, sa Univerziteta Bafalo, jedna od najznačajnijih američkih kritičarki  medija i pop kulture, uključuje Dilana u svaki od svojih kurseva: "Uverena sam da je on jedan od umetničkih genija 20. veka. Nema nikoga ni nalik njemu. Sve što je došlo posle , izašlo je iz lirike praćene usnom harmonikom, misterioznog buntovnika iz Tenesija.

Sve sem onog jutra na izmaku leta i na osvitu 21. veka u Njujorku jedanaestog septembra , kada su sve golubice, i sve druge metafore zauvek potonule zajedno sa kulama.

Umetnost golog opstanka

Ratnik drugačijeg kova, sineasta koga po medijskom klišeu nazivaju kontraverznim, Majkl Mur pošao je , posle Kana i Evrope, na osvajanje američkih gradova . "Siko" bez mnogo stilskih figura dokazuje da je američki sistem privatnog  zdravstvenog osiguranja katastrofalan što je takođe jedna od osnovnih tačaka kampanje svakog od tri najjača predsednička kandidata Demokratske stranke ( Klinton, Obama, Edvards). Ali Mur ih je bacio na muku jer  u "Siku" se ne bavi  analizama alternativnih zdravstvenih puteva, kako to čini na primer Džonatan Kon u nedavno izašloj knjizi "Bolestan" .  Prosečnom  građaninu,  ubeđenom  da praksa iz ostatka sveta  nije ni primenjiva niti dobrodošla na američku planetu ne dopada se  što Mur prikazuje sliku zdravstva u Francuskoj sa utopijskim idealizmom, kako je rekao jedan kritičar "Vašington posta". Ali nađite mi filmadžiju, naročito dvostrukog kanskog pobednika, koji nije na neki način frankofil, dodaje ovaj kolumnista.  U potrazi za receptima boljim od američkih, Mur odlazi  u Kanadu, Veliku Britaniju  čak na Kubu, što je neoprostivo.

Zašto je u ideologiji amerikanizma (ili američke izuzetnosti – jedina nacija koja sebe zasniva na temeljima vere u vrednosti) kovanica o socijalnoj demokratiji izbačena iz političkog leksikona, može biti predmet beskrajnog akademskog razmatranja. Tek, niko od demokratskih kandidata za Belu kuću nije zaplivao na talasu najnovije sinemaskopije Majkla Mura, onako kako su se svi zagrejali Al Gorovim oskarovskim "Neprijatnim istinama". Iako  je postalo veoma teško objasniti zašto u najbogatijoj zemlji na svetu, bolesnici moraju da bankrotiraju ako žele da se izleče, ili da se bar pristojno leče. "Siko" Majkla Mura, predlaže da Amerika, kada je o zdravstvenoj politici reč postane kao bilo koja druga obična zemlja, da se socijalna zaštita uvede u američki sistem, bez obzira na cenu. Pojedini američki kritičari spočitavaju Muru koji ni do sada nije krio svoja politička ubeđenja, da je ovoga puta eksplicitnije i bez preterane umetničke obrade  izložio temelje svoga političkog kreda. I dok  je  "Siko" na pretpremijeri u Njujorku jedan list nazvao murdarlukom, drugi  mu je, suprotno tome, predvideo bioskopski bum. Došlo je vreme da se umetnost bavi ogoljenim istinama, opstankom u životu, dok su teroristi prisvojili sebi pravo na filozofiju i istoriju.