Где су нестале стилске фигуре

Где год с ко нашао у Њујорку у тренутку када су пале куле близнакиње, ваздух је био густ: буквално и дословце густ од чађи, гара, задаха спаљеног меса…што је  ужас претворило у  нешто тако неизбежно као што су временске прилике. Њујорчани који увек знају где су кренули, нису знали где да иду. Плашећи се и таксиста по имену Мухамед…Таква је, за тили час, постала нова нормалност после Једанаестог септембра.

Данас Једанаести септембар има тогромно бреме на својим ледјима - од тумачења и објашњења, сентименталности, политике, рата… иИпод конструкције  која је у међувремену надграђена  над овим догађајем, тешко је пронаћи његово право значење. Дон Де Лило у  свом новом роману  "Човек који пада" ("Falling man") откопава набачене слојеве  и враћа се на тај тренутак који је променио све.

У рушевинама будућности

Неколицина писаца покушала је да се у својим новим романима упусти у неумитни рандеву са огољеним терором без надградње (Џон Апдајк у "Терористи", Британац Ијан Макјуан у "Суботи"), што захтева сасвим нови начин писања: јер, метафоре као моћно уметничко средство, потпуно губе сврху.  Ста рећи за човека који пада главом на доле са шездесетог спрата, шта рећи за авионе који продиру у куле обасјавајући их пламеном у директном преносу за цео свет. Да је то нож који продире у мекани француски сир…? Ужас не трпи неукусно поређење.

Још давно је видовити ДеЛило преко једног свог јунака зажалио што су "терористи, пиштољаши  и произвођачи бомби, анектирали територију која  је некад припадала романописцима: способност да се измени унутрашњи живот културе". У есеју за часопис "Харперс ", "У рушевинама будућности"  после једанаестог септембра  ДеЛило разрађује тезу да су писци приморани да се окрену "контраопису", пошто им је тероризам одузео све што су до тада имали. Тај примарни ужас, по њему, "разбацани мобилни телефони, изгубљене распарене ципеле, мокре марамице преко ужаснутих лица људи који трче" има природно првенство над свим другим питањима као што су политика, историја или религија. Суштина данашње литерарне поетике (постједанаестосептембарске)  морају бити људи који покушавају да себи спасу живот. Само је то остало уметницима, све остало су узели терористи.

После  терористичких отмица  и разарања свих стилских фигура, није ни чудо што иконе некадашње бунтовничке генерације, какав је Боб Дилан, постају уметнички класици који се изучавају у уџбеницима о "ери пре једанаестог септембра".

Ко год хоће на овој планети, позван је да каже своје мишљење о Бобу Дилану, и да изабере једну од четристо нумера коју је  рокфолк надреалиста из Минесоте створио у току пола века своје ангажоване мелодичне протестне поезије.Уз одабир  једне песме, посетилац  веб сајта dylan07.com, моли се да опише у највише 1200 словних знакова неки догађај из свог живота који је повезан са изабраном  песмом Боб Дилана. Грађа се скупља за "коначну  ретроспективу" америчког лиричара која треба да изађе почетком ове јесени.

Дување у ветар

Боб Дилан је америчка легенда, икона  најодважнијих и најпротестнијих шездесетих и седамдесетих,  када су антиратни маршеви  младих у Новом свету  дрмали генерације тинејџера и двадесетогодишњаке по старој Европи.

Како данас наивно, сентиментално и романтично звуче стихови   "Колико путева мора да  се прође, пре него што се заслужи назив човек, колико мора мора бела голубица да преплови, пре него што усни на песку, колико пута мора топовско ђуле да опали, пре него што ће заувек бити забрањено…"Многима се чини да у Америци, па ни у свету,  више нема ни трага од  Дилановог бунтовничког  "Дувања у ветар". Уместо да се слуша уживо по завереничким  факултетским двориштима,  по експлозивним улицама, на ватреним митинзима, данашњи шездесетотрогодишњак са усном хармоником и гитаром, ушао је у  класичну понуду престижних америчких универзитета или на интернет сајтове глобалних виртуелних мрежа.

У оквиру Америчких студија  Ла Сал у Филаделфији постоји предмет који изучава Диланове албуме и догађаје од 1960 до 1975…У "Америци Боба Дилана" на Вандербилту у Тенесију изучавају се биографије, културолошки аспекти догађаја и више десетина лонгплејки Боба Дилана…у једном колеџу у Балтимору , курс је једноставно добио назив "Диланологија".  Професорка Илејн Репинг, са Универзитета Бафало, једна од најзначајнијих америчких критичарки  медија и поп културе, укључује Дилана у сваки од својих курсева: "Уверена сам да је он један од уметничких генија 20. века. Нема никога ни налик њему. Све што је дошло после , изашло је из лирике праћене усном хармоником, мистериозног бунтовника из Тенесија.

Све сем оног јутра на измаку лета и на освиту 21. века у Њујорку једанаестог септембра , када су све голубице, и све друге метафоре заувек потонуле заједно са кулама.

Уметност голог опстанка

Ратник другачијег кова, синеаста кога по медијском клишеу називају контраверзним, Мајкл Мур пошао је , после Кана и Европе, на освајање америчких градова . "Сико" без много стилских фигура доказује да је амерички систем приватног  здравственог осигурања катастрофалан што је такође једна од основних тачака кампање сваког од три најјача председничка кандидата Демократске странке ( Клинтон, Обама, Едвардс). Али Мур их је бацио на муку јер  у "Сику" се не бави  анализама алтернативних здравствених путева, како то чини на пример Џонатан Кон у недавно изашлој књизи "Болестан" .  Просечном  грађанину,  убеђеном  да пракса из остатка света  није ни примењива нити добродошла на америчку планету не допада се  што Мур приказује слику здравства у Француској са утопијским идеализмом, како је рекао један критичар "Вашингтон поста". Али нађите ми филмаџију, нарочито двоструког канског победника, који није на неки начин франкофил, додаје овај колумниста.  У потрази за рецептима бољим од америчких, Мур одлази  у Канаду, Велику Британију  чак на Кубу, што је неопростиво.

Зашто је у идеологији американизма (или америчке изузетности – једина нација која себе заснива на темељима вере у вредности) кованица о социјалној демократији избачена из политичког лексикона, може бити предмет бескрајног академског разматрања. Тек, нико од демократских кандидата за Белу кућу није запливао на таласу најновије синемаскопије Мајкла Мура, онако како су се сви загрејали Ал Горовим оскаровским "Непријатним истинама". Иако  је постало веома тешко објаснити зашто у најбогатијој земљи на свету, болесници морају да банкротирају ако желе да се излече, или да се бар пристојно лече. "Сико" Мајкла Мура, предлаже да Америка, када је о здравственој политици реч постане као било која друга обична земља, да се социјална заштита уведе у амерички систем, без обзира на цену. Поједини амерички критичари спочитавају Муру који ни до сада није крио своја политичка убеђења, да је овога пута експлицитније и без претеране уметничке обраде  изложио темеље свога политичког креда. И док  је  "Сико" на претпремијери у Њујорку један лист назвао мурдарлуком, други  му је, супротно томе, предвидео биоскопски бум. Дошло је време да се уметност бави огољеним истинама, опстанком у животу, док су терористи присвојили себи право на филозофију и историју.