Pšenica i korov

Šta je kultura? Evo najkraće definicije – kultura, to je pšenica. Ili, recimo, vinova loza. Postoji i nešto duža definicija: Kultura je mučan proces koji je kroz dugi vremenski period – i ne manje mučnu borbu protiv korova – od semenaste travuljine i žilave vrzine stvorio hleb i vino.

Stvar tako stoji i sa kulturom u smislu koji se uobličio u moderna vremena. Kultura je izdvajanje i negovanje onog najboljeg i kontrola duhovnog korova. Nismo mi, ljudi, različiti od biljaka onoliko koliko si laskamo.

Neke stvari su zajedničke svim živim bićima. Potreba, recimo, da se raste i da se širi. Korov je tu – kako duhovni tako i biljni – u velikoj prednosti. Nikakva mu nega nije potrebna. Džiklja sam od sebe. I to najčešće na štetu kultivisanog rastinja. A ako se – kako je to Đinđić svojevremeno rekao – korov još i zaliva (kao što je kod nas slučaj) onda dobijamo takozvani parlog, neprohodnu šikaru u kojoj se gnezde akrepi, jejine i zmije.

Nevolja je što stanje kultivisanosti nije dato jednom zasvagda. Dovoljno je samo sezonu ili dve ne okopati i ne potkresati vinograd i najbolja loza se pretvara u korovište. Upravo se to, tamo negde krajem sedamdesetih, dogodilo našem kulturnom vinogradu. Besmisleno je – pa i kontraproduktivno – svu krivicu za kulturnu kataklizmu prebacivati na Slobodana Miloševića i njegov prateći orkestar.

Miloševićeva pojava, njegov uspon i njegov pad, bili su samo vrhunac i istovremeni krah strategijske greške začete  i od tada brižljivo zalivane) tamo negde, u drugoj polovini XIX veka, kada su pod uticajem ideja nacionalnog romantizma kultura i umetnost definisane kao „sluškinje naroda”.

Saglasno toj ideji, dužnost umetnosti i umetnika svedena    je na potrebe narodnog prosveščenija, raspirivanje patriotskog i borbenog duha i – što je najgore – laskanja narodu. Tako su „kulturni radnici” i umetnici došli u situaciju da obavljaju poslove koji u modernoj državi treba da obavljaju ministarstva prosvete, vojske i informisanja. I tako je ostalo do dana današnjeg.

Ponovo su u opticaju priče o potrebi nekakve „patriotske kulture”. Opasna je to priča. Ona momentalno podrazumeva postojanje nekakve „nepatriotske kulture”. Koliko je u svim vremenima „patriotska kultura” dalekovida, neka vam pokaže kratki spisak „nepatriotskih umetnika”: Branko Radičević, Jovan Sterija Popović, Laza Kostić, Miloš Crnjanski… Tu ću stati. I to je previše. A sada se vraćam na početak teksta. Kultura je odvajanje žita od kukolja. Ako se posao selekcije poveri kukolju, rezultat će biti samo još više kukolja.

Autor je pisac