Пшеница и коров

Шта је култура? Ево најкраће дефиниције – култура, то је пшеница. Или, рецимо, винова лоза. Постоји и нешто дужа дефиниција: Култура је мучан процес који је кроз дуги временски период – и не мање мучну борбу против корова – од семенасте травуљине и жилаве врзине створио хлеб и вино.

Ствар тако стоји и са културом у смислу који се уобличио у модерна времена. Култура је издвајање и неговање оног најбољег и контрола духовног корова. Нисмо ми, људи, различити од биљака онолико колико си ласкамо.

Неке ствари су заједничке свим живим бићима. Потреба, рецимо, да се расте и да се шири. Коров је ту – како духовни тако и биљни – у великој предности. Никаква му нега није потребна. Џикља сам од себе. И то најчешће на штету култивисаног растиња. А ако се – како је то Ђинђић својевремено рекао – коров још и залива (као што је код нас случај) онда добијамо такозвани парлог, непроходну шикару у којој се гнезде акрепи, јејине и змије.

Невоља је што стање култивисаности није дато једном засвагда. Довољно је само сезону или две не окопати и не поткресати виноград и најбоља лоза се претвара у коровиште. Управо се то, тамо негде крајем седамдесетих, догодило нашем културном винограду. Бесмислено је – па и контрапродуктивно – сву кривицу за културну катаклизму пребацивати на Слободана Милошевића и његов пратећи оркестар.

Милошевићева појава, његов успон и његов пад, били су само врхунац и истовремени крах стратегијске грешке зачете  и од тада брижљиво заливане) тамо негде, у другој половини XIX века, када су под утицајем идеја националног романтизма култура и уметност дефинисане као „слушкиње народа”.

Сагласно тој идеји, дужност уметности и уметника сведена    је на потребе народног просвешченија, распиривање патриотског и борбеног духа и – што је најгоре – ласкања народу. Тако су „културни радници” и уметници дошли у ситуацију да обављају послове који у модерној држави треба да обављају министарства просвете, војске и информисања. И тако је остало до дана данашњег.

Поново су у оптицају приче о потреби некакве „патриотске културе”. Опасна је то прича. Она моментално подразумева постојање некакве „непатриотске културе”. Колико је у свим временима „патриотска култура” далековида, нека вам покаже кратки списак „непатриотских уметника”: Бранко Радичевић, Јован Стерија Поповић, Лаза Костић, Милош Црњански… Ту ћу стати. И то је превише. А сада се враћам на почетак текста. Култура је одвајање жита од кукоља. Ако се посао селекције повери кукољу, резултат ће бити само још више кукоља.

Аутор је писац