Snouden je limun koji odbacuju kad ga iscede

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Tajne službe samo rade posao zbog kog postoje: da saznaju više nego što se javno zna”, suština je najnovije izjave predsednika Obame date na njegovoj afričkoj turneji. I on i njegovi saradnici u Vašingtonu primetno su pojačali napore da smire razgnevljene EU lidere i obuzdaju eskalaciju diplomatske štete posle otkrića o svestranom američkom špijuniranju saveznika.

Zajedničko u njihovim izjavama jeste da je špijuniranje uobičajeno među državama, pa čak i među saveznicima. „Garantujem vam da u evropskim prestonicama ima ljudi koje, ako baš ne interesuje šta doručkujem, sigurno zanimaju moje teze za razgovore sa njihovim liderima”, pojasnio je Obama.

Dodao je i da nema ničeg „opakog” u metodama NSA (Nacionalne bezbednosne agencije), jer je svaka informacija koju dobija manje važna od njegovih ličnih razgovora sa evropskim liderima.

„Ja sam krajnji korisnik te vrste obaveštajnog materijala, a ako želim da znam šta misli kancelarka Merkel, pozvaću kancelarku Merkel.”

U Vašingtonu se podseća i da špijuniranje nije zabranjeno međunarodnim pravom, mada mediji ukazuju da postoje međunardni ugovori čiji su potpisnik i SAD, koje od špijunaže štite Ujedinjene nacije i diplomate generalno. To, međutim, gotovo niko ne poštuje.

„Koliko znam, niko ne pokušava da spreči Francuze da špijuniraju Nemce i obrnuto, pa je teško videti po kom osnovu oni zameraju drugima na špijuniranju”, sažeo je ovo Stjuart Bejker, bivši glavni pravni savetnik NSA.

U međuvremenu, Vašington očigledno uspeva da oteža položaj glavnog aktera ovog špijunsko-političkog trilera, čije se opcije poslednjih dana dramatično sužavaju. Ako je posle njegovog napuštanja Hongkonga izgledalo da može da bira u kojoj zemlji će naći sklonište od američkog pravosuđa, koje ga tereti za krađu državne imovine i špijunažu, sada se čini da je jedina zemlja koja je voljna da ga primi ona od koje beži – Amerika.

Ekvador, na početku pominjan kao njegovo sigurno krajnje odredište, sasvim je odustao. Predsednik Rafael Koreja je, ubravši najpre neke političke poene u domaćoj javnosti pružanjem podrške beguncu iz „imperijalističke Amerike”, zaključio da mu se apsolutno ne isplati da zbog njega rizikuje da ostane bez tržišta na koje odlazi 43 odsto ekvadorskog izvoza. To je upravo i zvanično potvrđeno njegovom izjavom da su Snoudenu ekvadorski putni dokumenti za odlazak iz Hongkonga „izdati greškom”.

Najveće iznenađenje priredio je pak ruski predsednik Putin, čija je poruka nazvanom gostu u tranzitnoj zoni aerodroma „Šeremetjevo“ glasila da može da računa na gostoprimstvo samo uz uslov da „prestane da nanosi štetu“ njihovim „američkim partnerima”.

Ako je tačno ono što se tvrdi – da je napustivši SAD, Snouden sa sobom poneo četiri laptopa, u čijim je memorijama pohranjeno obilje šifrovanih strogo poverljivih dokumenata NSA o metodama špijuniranja celog sveta, onda je sasvim izvesno da je i u Kini i u Rusiji bio u ulozi limuna koji odbacuju čim ga iscede.

Bilo bi apsolutno naivno poverovati da kineske i ruske službe nisu pronašle način da iz tih računara pokupe sve do poslednje datoteke, pa je zbog toga najveća šteta naneta SAD, ona o kojoj se ovih dana ne piše.

U takvim okolnostima prilično patetično je zvučao njegov apel obelodanjen preko mentora i jedinog zaštitnika posredstvom „Vikiliksa” da SAD i njihov predsednik poštuju njegova ljudska prava. Pokrenuo je igru isuviše velikih interesa da bi njegova sudbina bila nečija iskrena briga.

Njegov najnoviji potez – zahtev za odobravanje političkog azila upućen čak 21 zemlji – nema nikakve praktične izglede na uspeh. Niko od toga što bi ga primio ne može da ima onoliko koristi koliko će imati štete od suprotstavljanja moćnoj Americi.

O tome šta će biti sa njim se ovih dana po svoj prilici dogovaraju FSB i FBI, a prema novim vestima i Džon Keri i Sergej Lavrov, koji su na jednoj međunarodnoj konferenciji u Bruneju, u jugoistočnoj Aziji.