Сноуден је лимун који одбацују кад га исцеде

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Тајне службе само раде посао због ког постоје: да сазнају више него што се јавно зна”, суштина је најновије изјаве председника Обаме дате на његовој афричкој турнеји. И он и његови сарадници у Вашингтону приметно су појачали напоре да смире разгневљене ЕУ лидере и обуздају ескалацију дипломатске штете после открића о свестраном америчком шпијунирању савезника.

Заједничко у њиховим изјавама јесте да је шпијунирање уобичајено међу државама, па чак и међу савезницима. „Гарантујем вам да у европским престоницама има људи које, ако баш не интересује шта доручкујем, сигурно занимају моје тезе за разговоре са њиховим лидерима”, појаснио је Обама.

Додао је и да нема ничег „опаког” у методама НСА (Националне безбедносне агенције), јер је свака информација коју добија мање важна од његових личних разговора са европским лидерима.

„Ја сам крајњи корисник те врсте обавештајног материјала, а ако желим да знам шта мисли канцеларка Меркел, позваћу канцеларку Меркел.”

У Вашингтону се подсећа и да шпијунирање није забрањено међународним правом, мада медији указују да постоје међунардни уговори чији су потписник и САД, које од шпијунаже штите Уједињене нације и дипломате генерално. То, међутим, готово нико не поштује.

„Колико знам, нико не покушава да спречи Французе да шпијунирају Немце и обрнуто, па је тешко видети по ком основу они замерају другима на шпијунирању”, сажео је ово Стјуарт Бејкер, бивши главни правни саветник НСА.

У међувремену, Вашингтон очигледно успева да отежа положај главног актера овог шпијунско-политичког трилера, чије се опције последњих дана драматично сужавају. Ако је после његовог напуштања Хонгконга изгледало да може да бира у којој земљи ће наћи склониште од америчког правосуђа, које га терети за крађу државне имовине и шпијунажу, сада се чини да је једина земља која је вољна да га прими она од које бежи – Америка.

Еквадор, на почетку помињан као његово сигурно крајње одредиште, сасвим је одустао. Председник Рафаел Кореја је, убравши најпре неке политичке поене у домаћој јавности пружањем подршке бегунцу из „империјалистичке Америке”, закључио да му се апсолутно не исплати да због њега ризикује да остане без тржишта на које одлази 43 одсто еквадорског извоза. То је управо и званично потврђено његовом изјавом да су Сноудену еквадорски путни документи за одлазак из Хонгконга „издати грешком”.

Највеће изненађење приредио је пак руски председник Путин, чија је порука названом госту у транзитној зони аеродрома „Шереметјево“ гласила да може да рачуна на гостопримство само уз услов да „престане да наноси штету“ њиховим „америчким партнерима”.

Ако је тачно оно што се тврди – да је напустивши САД, Сноуден са собом понео четири лаптопа, у чијим је меморијама похрањено обиље шифрованих строго поверљивих докумената НСА о методама шпијунирања целог света, онда је сасвим извесно да је и у Кини и у Русији био у улози лимуна који одбацују чим га исцеде.

Било би апсолутно наивно поверовати да кинеске и руске службе нису пронашле начин да из тих рачунара покупе све до последње датотеке, па је због тога највећа штета нанета САД, она о којој се ових дана не пише.

У таквим околностима прилично патетично је звучао његов апел обелодањен преко ментора и јединог заштитника посредством „Викиликса” да САД и њихов председник поштују његова људска права. Покренуо је игру исувише великих интереса да би његова судбина била нечија искрена брига.

Његов најновији потез – захтев за одобравање политичког азила упућен чак 21 земљи – нема никакве практичне изгледе на успех. Нико од тога што би га примио не може да има онолико користи колико ће имати штете од супротстављања моћној Америци.

О томе шта ће бити са њим се ових дана по свој прилици договарају ФСБ и ФБИ, а према новим вестима и Џон Кери и Сергеј Лавров, који су на једној међународној конференцији у Брунеју, у југоисточној Азији.