Skupljač bakra

M. T.

Ja se bavim skupljanjem sekundarnih sirovina. Time se bavi i moj ćale i moj mlađi brat. Ono što skupimo mi predamo na stovarište i dobijemo novac za to. Ne mogu da se požalim na posao. Čak sam se s devojkom odvojio u privatni stan. Imamo sve što nam je potrebno.

Najžalije mi je keve. Ona, za razliku od mene, ćaleta i burazera, ide u poljoprivredne radove. Bere maline, kupi šljive... Mora, jer pored mene i brata ima još četvoro male dece. Imam još dve sestre i dva mala brata. Mi se porodično bavimo skupljanjem metala. Najviše bakra. Na posao odlazimo sa očevim neregistrovanim autom.

Isečem neki stub u centru grada, skinem rešetku s kišnog odvoda, skinem poklopac sa šahte. Najviše volim bakarne oluke. Uzimam žicu iz napuštene fabrike. Istopim plastiku i ostane bakar. Kad se pojavi žica meni srce počne jače da lupa. Vaspitač me pita kako se piše bakar. Kada je trebalo, nisam išao u školu. Nisam bio prijavljen pa sam se u detinjstvu samo igrao. Čuvali su me baba i deda po ocu. Pošao sam u prvi razred osnovne škole tek u Kruševcu, u domu, sa petneset godina. Kada me pitaju kol’ko imam škole ja kažem, čet’ri godine. Neki i ne pomišljaju da imam samo čet’ri razreda osnovne škole.

Za ovih pet krađa bakra i ostale gvožđurije dobio sam godinu dana. Svaka čast sudiji, izgleda da se sažalio na mene. I ovi iz socijalnog su poslali dobro mišljenje o meni.

Išao sam pre Kruške kod njih na neke razgovore. Majka tamo stalno ide po neku pomoć. Ona ih je sigurno zamolila da napišu da sam dobar dečko i da se naša porodica izdržava od sekundarnih sirovina. Ovde u zatvoru sam odlučio da ostavim cigarete.

Kako živimo? Sećam se da je ćale dok je bio u zatvoru tražio od keve da mu kupi njegušku pršutu. Nikad nismo bili sirotinja. Moj pokojni deda je imao posao u pekari i dobio je stan. Kada sam bio mali, socijalno je dalo stan mojim roditeljima. U njemu i sada žive s mojom braćom i sestrama. Ovaj moj mlađi brat je u Krušci. Ja ne bih nikada pao da me on nije izdao. Sa nama je bio i jedan klinac koji nema četrnaest godina. Njemu nisu sudili. Kažu da postoje godine kada ne mogu da ti sude...

Ovde mi je u zatvoru super. Navikao sam sam se. Poznajem dosta drugara iz Kruške koji su ovde. Sve su to ispravni momci. Očekujem da mi i otac dođe. Onda će mi biti lakše. Sekiram se jedino za devojku koja je u bolnici. Ima problema s bubrezima. Voleo bih da završim školu u zatvoru ako je moguće. Malo me sramota što nemam školu. Jesam u Kruševcu završio zanat za molera, ali nisam to na slobodi nikada radio. Imam još jedno suđenje za neku krađu koju nisam počinio...

                                                                                ***

Prema proceni osuđenog višestrukog povratnika – koji je imao „hod kroz ustanove“, počev od VPD u Kruševcu, pa do KPZ za maloletnike u Valjevu, više puta se vraćao u Zabelu – od deset osuđenih maloletnika – pet njih (ili pedeset procenata) ostaju u kriminalu, trojica se kolebaju, dok se samo dvojica vraćaju normalnom životu, zasnivaju porodicu i nalaze legalan posao.

Da bi se obezbedio adekvatan postpenalni prihvat, potrebno je omogućiti normalan život osuđenom, a to je vrlo teško. Recimo, ako se zaposli kod privatnika, ko garantuje da ga gazda neće iskorišćavati. Tu je i etiketa robijaša, koja dodatno otežava normalnu socijalnu integraciju. Zato i ne čudi što mnogi osuđeni ponovo prave krivična dela i vraćaju se u zatvore.

Problem je i u tome što, kako reče naš poznati pisac Borislav Pekić, jedno zatvorsko iskustvo vredi jedino za drugi zatvor, a ne u životu.

Autor knjige ,,Zatvorska podmornica“