Скупљач бакра

М. Т.

Ја се бавим скупљањем секундарних сировина. Тиме се бави и мој ћале и мој млађи брат. Оно што скупимо ми предамо на стовариште и добијемо новац за то. Не могу да се пожалим на посао. Чак сам се с девојком одвојио у приватни стан. Имамо све што нам је потребно.

Најжалије ми је кеве. Она, за разлику од мене, ћалета и буразера, иде у пољопривредне радове. Бере малине, купи шљиве... Мора, јер поред мене и брата има још четворо мале деце. Имам још две сестре и два мала брата. Ми се породично бавимо скупљањем метала. Највише бакра. На посао одлазимо са очевим нерегистрованим аутом.

Исечем неки стуб у центру града, скинем решетку с кишног одвода, скинем поклопац са шахте. Највише волим бакарне олуке. Узимам жицу из напуштене фабрике. Истопим пластику и остане бакар. Кад се појави жица мени срце почнe јаче да лупа. Васпитач ме пита како се пише бакар. Када је требало, нисам ишао у школу. Нисам био пријављен па сам се у детињству само играо. Чували су ме баба и деда по оцу. Пошао сам у први разред основне школе тек у Крушевцу, у дому, са петнесет година. Када ме питају кол’ко имам школе ја кажем, чет’ри године. Неки и не помишљају да имам само чет’ри разреда основне школе.

За ових пет крађа бакра и остале гвожђурије добио сам годину дана. Свака част судији, изгледа да се сажалио на мене. И ови из социјалног су послали добро мишљење о мени.

Ишао сам пре Крушке код њих на неке разговоре. Мајка тамо стално иде по неку помоћ. Она их је сигурно замолила да напишу да сам добар дечко и да се наша породица издржава од секундарних сировина. Овде у затвору сам одлучио да оставим цигарете.

Како живимо? Сећам се да је ћале док је био у затвору тражио од кеве да му купи његушку пршуту. Никад нисмо били сиротиња. Мој покојни деда је имао посао у пекари и добио је стан. Када сам био мали, социјално је дало стан мојим родитељима. У њему и сада живе с мојом браћом и сестрама. Овај мој млађи брат је у Крушци. Ја не бих никада пао да ме он није издао. Са нама је био и један клинац који нема четрнаест година. Њему нису судили. Кажу да постоје године када не могу да ти суде...

Овде ми је у затвору супер. Навикао сам сам се. Познајем доста другара из Крушке који су овде. Све су то исправни момци. Очекујем да ми и отац дође. Онда ће ми бити лакше. Секирам се једино за девојку која је у болници. Има проблема с бубрезима. Волео бих да завршим школу у затвору ако је могуће. Мало ме срамота што немам школу. Јесам у Крушевцу завршио занат за молера, али нисам то на слободи никада радио. Имам још једно суђење за неку крађу коју нисам починио...

                                                                                ***

Према процени осуђеног вишеструког повратника – који је имао „ход кроз установе“, почев од ВПД у Крушевцу, па до КПЗ за малолетнике у Ваљеву, више пута се враћао у Забелу – од десет осуђених малолетника – пет њих (или педесет процената) остају у криминалу, тројица се колебају, док се само двојица враћају нормалном животу, заснивају породицу и налазе легалан посао.

Да би се обезбедио адекватан постпенални прихват, потребно је омогућити нормалан живот осуђеном, а то је врло тешко. Рецимо, ако се запосли код приватника, ко гарантује да га газда неће искоришћавати. Ту је и етикета робијаша, која додатно отежава нормалну социјалну интеграцију. Зато и не чуди што многи осуђени поново праве кривична дела и враћају се у затворе.

Проблем је и у томе што, како рече наш познати писац Борислав Пекић, једно затворско искуство вреди једино за други затвор, а не у животу.

Аутор књиге ,,Затворска подморница“