Dva hrasta

Punih šest godina pišem za „Politiku“. Za mene je to oduvek i na prvom mestu bila velika čast: da jednom mesečno napišem tekst za najpoznatiji i najčuveniji dnevni list na Balkanu, da se kroz vizuru sopstvenih očiju slobodno mogu izraziti o društvenim pojavama, o selu, o kulturi, našim naravima, pa i o politici. U prilikama kada me se sete za Dan bezbednosti, kada obučem tamno odelo i belu košulju i odem na poneki državni prijem – mogu da zaključim da nosioci javnih funkcija, to jest političari – čitaju moje tekstove. Nekoliko njih diskretno mi je stavilo do znanja kako bi bilo lepo da nekada napišem ponešto i o njima, da ih pomenem u svojim kolumnama, očekivano afirmativno i u najboljem svetlu. Neki su mi čak sugerisali teme i sudbonosne rezultate koje su ostvarili u korist srpskog naroda, o kojima se, gle čuda – nedovoljno zna. Uprkos okolnostima da su moji pogledi sa strane veoma čitani, da ih čitaoci u velikom broju i rado komentarišu, da pored kritika dobijam veliki broj pohvala – nedavno sam doneo odluku da makar na neko vreme prestanem da se javljam. Zašto? Zbog toga što mi je muka. Zbog osećanja suvišnosti, poniženosti i nemoći istovremeno. Zbog opasne, štetne mešavine apatije i ravnodušnosti koju prepoznajem na svakom koraku. Zbog osvedočenog osećanja da ma šta radili – ništa ne možemo promeniti, da se sve unapred zna, da je sve već rečeno, da je sve što valja napisati već napisano – da je sve izlišno. A najviše zbog nadmoći i vladavine mediokriteta u svim oblastima našeg društvenog života.

Reko, pa poreko. Spreman sam da i dalje zaverenički ćutim o sijaset stvari o kojima sam se zarekao da više neću govoriti. Odlučan sam da kao i mnogi trpim sve budalaštine sa kojima se rvemo u današnjem životu u Srbiji, u društvu, u politici, kulturi, zdravstvu, obrazovanju – o kojima bih mogao da pišem skoro svaki dan. Ipak, nekoliko događaja su prelili čašu. Ne poštujući svoju omertu – mogao bih da progovorim o datumu, to jest godini, to jest deceniji koju su nam odredili vladari sveta za početak pregovora sa Evropskom unijom, uz uslov da i dalje bespogovorno ispunjavamo sve njihove uslove i ucene. Mogao bih uz čestitke braći Hrvatima za ulazak u EU da se zapitam da li su sada Europljani i onih dvesta pedeset hiljada Srba koje su pre osamnaest godina proterali sa svojih vekovnih ognjišta. Mogao bih u ime ogorčenih roditelja da javno nagađam da li bi bio izbegnut skandal s malom maturom da ministar prosvete nije volonter u Vladi Srbije, to jest da mu je radna knjižica u Nemanjinoj 11 umesto na univerzitetu Megatrend. Ili su možda mnogobrojne odgovorne dužnosti na ovom velikom i preko svake mere uspešnom privatnom univerzitetu, čiji vlasnik je, kako javljaju tabloidi, u svojoj vili na Azurnoj obali ugostio ni manje ni više nego lično evropskog izaslanika za Srbiju gospodina Kacina – odvukle neophodnu i preko svake mere potrebnu pažnju gospodina ministra školstva i nauke? I to baš u svečanom i najvažnijem trenutku za desetine hiljada naše dece koja malom maturom preskaču svoju prvu veliku životnu stepenicu. Bez pomena o sukobu interesa, ovo je prilika da se čovek zapita: da li zbilja poreski obveznici Srbije nisu u mogućnosti da u skladu s propisima i zakonima daju plate svojim ministrima, državnim sekretarima, gradonačelnicima i ostalim funkcionerima? Ili isti moraju da bez žute banke volontiraju na najodgovornijim funkcijama u državi, a da za hleba zarađuju kao profesori ili biznismeni u privatnim kompanijama čiji su fiktivni vlasnici njihove tetke i strine? Ako je sve ovo moguće u zemlji Srbiji – ja javno izjavljujem da ne bih imao ništa protiv da postanem ministar kulture i informisanja volonter, a da me Željko Mitrović zaposli kao generalnog direktora televizije Pink! Svakako, uz uslov da ne moram da muzem krave u njegovoj „Farmi“, koja je u svojoj prosvetiteljskoj misiji već mesecima najgledaniji TV program s katastrofalnim učinkom u pamćenju naše mlade populacije. Moguće je da bi za mene bilo bolje da kao volonter u državnoj administraciji postanem direktor jedne od firmi u reklamnoj kompaniji čiji je vlasnik gradonačelnik Beograda gospodin Đilas. Čujem da su oni platili porez i da bolje stoje od Pinka?

Celu stranu u ,,Politici” mogao bih da napišem o seljanima sela Savinac. Oni od koridora brane vekovni hrast koji obavijen crvenim koncem odvajkada čuva od uroka, rasteruje ale, bolest i svaku nesreću od naroda Takovskog kraja. Kad smo kod koridora, kako bih rado seo u automobil i otišao do Grdelice da ispred prodavnice platim pivo seljacima koji su, sve dok nisu stigli kordoni policije i rasterali ih kao poslednje bednike – telima branili svoje njive i pravo da im prethodno bude isplaćena naknada za njihovu dedovinu. Umesto para dobili su pendreke po leđima. Ove u Savincu još nisu mlatili. Poslednje vesti iz sela koje je pre mnogo vekova pohodio Sveti Sava nagoveštavaju da će stari hrast odoleti i opstati. Nadležni ministar gospodin Velja Ilić se zauzeo da spasi hrast pa može očekivati da će na narednim izborima dobiti koji glas više.

I jedan drugi hrast, ali glumački – uprkos velikim zdravstvenim problemima, s natčovečanskom snagom, hvala Bogu, odoleva, traje i gura dalje. Pogađate, reč je Velimiru Bati Živojinoviću. Doajen i legenda naše kinematografije, neuništivi Valter – na radost miliona njegovih obožavalaca uspešno bije bitku s bolešću koja ga malo-malo gura u bolesničku postelju. Nedavno je napunio osamdeset godina i da se pomolimo dragom Bogu da dogura i preko sto. Nedavno je u njegovom zavičaju, u Sopotu nadomak Beograda, završen Festival domaćeg filma Sofest 2013, koji je nekada imao šansu da postane prvi nacionalni kulturni događaj kakve-takve srpske kinematografije. Festival koji će filmskom brzinom zaboraviti čak i dobitnici nagrada izostavio je da ove godine oda posebnu počast čoveku koji je jedan od njegovih osnivača, glumcu, umetniku i Šumadincu koji je proslavio Kosmaj i Sopot i celu Srbiju – zemljaku koji je tu, preko brda, u svojoj Koraćici. U godini u kojoj veliki Bata slavi šezdeset godina umetničkog rada – ni previše kadri, ni odgovorni, niti vaspitani, a kamoli uviđajni – zaboravni do drskosti, nadobudni savremenici koji vode ovu smotru izostavili su da ukažu čast velikanu. Oni koji su do juče vukli šerpe i tavorili u prosečnosti sada kreiraju kulturnu javnost, vrednuju, presuđuju, žiriraju, zadužuju se i razdužuju, muljaju i aranžiraju. I ove godine nisu propustili da protežiraju i nagrade svoje favorite i satelite, to nisu zaboravili. Neka im služi na čast.

Što se mene tiče, ja im više na njihov festival neću dolaziti. I bez njih znam gde je čuvena kafana „Toma i Nada“ – u kojoj se stvarno jede najbolje pečenje.