Два храста

Пуних шест година пишем за „Политику“. За мене је то одувек и на првом месту била велика част: да једном месечно напишем текст за најпознатији и најчувенији дневни лист на Балкану, да се кроз визуру сопствених очију слободно могу изразити о друштвеним појавама, о селу, о култури, нашим наравима, па и о политици. У приликама када ме се сете за Дан безбедности, када обучем тамно одело и белу кошуљу и одем на понеки државни пријем – могу да закључим да носиоци јавних функција, то јест политичари – читају моје текстове. Неколико њих дискретно ми је ставило до знања како би било лепо да некада напишем понешто и о њима, да их поменем у својим колумнама, очекивано афирмативно и у најбољем светлу. Неки су ми чак сугерисали теме и судбоносне резултате које су остварили у корист српског народа, о којима се, гле чуда – недовољно зна. Упркос околностима да су моји погледи са стране веома читани, да их читаоци у великом броју и радо коментаришу, да поред критика добијам велики број похвала – недавно сам донео одлуку да макар на неко време престанем да се јављам. Зашто? Због тога што ми је мука. Због осећања сувишности, понижености и немоћи истовремено. Због опасне, штетне мешавине апатије и равнодушности коју препознајем на сваком кораку. Због осведоченог осећања да ма шта радили – ништа не можемо променити, да се све унапред зна, да је све већ речено, да је све што ваља написати већ написано – да је све излишно. А највише због надмоћи и владавине медиокритета у свим областима нашег друштвеног живота.

Реко, па пореко. Спреман сам да и даље заверенички ћутим о сијасет ствари о којима сам се зарекао да више нећу говорити. Одлучан сам да као и многи трпим све будалаштине са којима се рвемо у данашњем животу у Србији, у друштву, у политици, култури, здравству, образовању – о којима бих могао да пишем скоро сваки дан. Ипак, неколико догађаја су прелили чашу. Не поштујући своју омерту – могао бих да проговорим о датуму, то јест години, то јест деценији коју су нам одредили владари света за почетак преговора са Европском унијом, уз услов да и даље беспоговорно испуњавамо све њихове услове и уцене. Могао бих уз честитке браћи Хрватима за улазак у ЕУ да се запитам да ли су сада Еуропљани и оних двеста педесет хиљада Срба које су пре осамнаест година протерали са својих вековних огњишта. Могао бих у име огорчених родитеља да јавно нагађам да ли би био избегнут скандал с малом матуром да министар просвете није волонтер у Влади Србије, то јест да му је радна књижица у Немањиној 11 уместо на универзитету Мегатренд. Или су можда многобројне одговорне дужности на овом великом и преко сваке мере успешном приватном универзитету, чији власник је, како јављају таблоиди, у својој вили на Азурној обали угостио ни мање ни више него лично европског изасланика за Србију господина Кацина – одвукле неопходну и преко сваке мере потребну пажњу господина министра школства и науке? И то баш у свечаном и најважнијем тренутку за десетине хиљада наше деце која малом матуром прескачу своју прву велику животну степеницу. Без помена о сукобу интереса, ово је прилика да се човек запита: да ли збиља порески обвезници Србије нису у могућности да у складу с прописима и законима дају плате својим министрима, државним секретарима, градоначелницима и осталим функционерима? Или исти морају да без жуте банке волонтирају на најодговорнијим функцијама у држави, а да за хлеба зарађују као професори или бизнисмени у приватним компанијама чији су фиктивни власници њихове тетке и стрине? Ако је све ово могуће у земљи Србији – ја јавно изјављујем да не бих имао ништа против да постанем министар културе и информисања волонтер, а да ме Жељко Митровић запосли као генералног директора телевизије Пинк! Свакако, уз услов да не морам да музем краве у његовој „Фарми“, која је у својој просветитељској мисији већ месецима најгледанији ТВ програм с катастрофалним учинком у памћењу наше младе популације. Могуће је да би за мене било боље да као волонтер у државној администрацији постанем директор једне од фирми у рекламној компанији чији је власник градоначелник Београда господин Ђилас. Чујем да су они платили порез и да боље стоје од Пинка?

Целу страну у ,,Политици” могао бих да напишем о сељанима села Савинац. Они од коридора бране вековни храст који обавијен црвеним концем одвајкада чува од урока, растерује але, болест и сваку несрећу од народа Таковског краја. Кад смо код коридора, како бих радо сео у аутомобил и отишао до Грделице да испред продавнице платим пиво сељацима који су, све док нису стигли кордони полиције и растерали их као последње беднике – телима бранили своје њиве и право да им претходно буде исплаћена накнада за њихову дедовину. Уместо пара добили су пендреке по леђима. Ове у Савинцу још нису млатили. Последње вести из села које је пре много векова походио Свети Сава наговештавају да ће стари храст одолети и опстати. Надлежни министар господин Веља Илић се заузео да спаси храст па може очекивати да ће на наредним изборима добити који глас више.

И један други храст, али глумачки – упркос великим здравственим проблемима, с натчовечанском снагом, хвала Богу, одолева, траје и гура даље. Погађате, реч је Велимиру Бати Живојиновићу. Доајен и легенда наше кинематографије, неуништиви Валтер – на радост милиона његових обожавалаца успешно бије битку с болешћу која га мало-мало гура у болесничку постељу. Недавно је напунио осамдесет година и да се помолимо драгом Богу да догура и преко сто. Недавно је у његовом завичају, у Сопоту надомак Београда, завршен Фестивал домаћег филма Софест 2013, који је некада имао шансу да постане први национални културни догађај какве-такве српске кинематографије. Фестивал који ће филмском брзином заборавити чак и добитници награда изоставио је да ове године ода посебну почаст човеку који је један од његових оснивача, глумцу, уметнику и Шумадинцу који је прославио Космај и Сопот и целу Србију – земљаку који је ту, преко брда, у својој Кораћици. У години у којој велики Бата слави шездесет година уметничког рада – ни превише кадри, ни одговорни, нити васпитани, а камоли увиђајни – заборавни до дрскости, надобудни савременици који воде ову смотру изоставили су да укажу част великану. Они који су до јуче вукли шерпе и таворили у просечности сада креирају културну јавност, вреднују, пресуђују, жирирају, задужују се и раздужују, муљају и аранжирају. И ове године нису пропустили да протежирају и награде своје фаворите и сателите, то нису заборавили. Нека им служи на част.

Што се мене тиче, ја им више на њихов фестивал нећу долазити. И без њих знам где је чувена кафана „Тома и Нада“ – у којој се стварно једе најбоље печење.