Trka za honorare

Susreti književnih prevodilaca, koji je održavaju svake godine poslednjeg vikenda u maju, prilika su da se sa kolegama iz inostranstva, pored razgovora o stručnim temama  popriča i o svakodnevnim zgodama i nezgodama. Zbog pristojnosti prevodilac iz Slovenije neće pomenuti (isto tako vrsnom) prevodiocu iz Srbije cenu svog honorara za prevod po stranici, jer je višestruko veća. Iznosi od sedam do 19 evra. Kod nas se kreće oko tri evra po stranici, a samo u izuzetnim slučajevima (renomiranih prevodilaca koji ne popuštaju u cenkanju) postiže se više. Vrhunski prevodilac može da prevede, u proseku, oko 10 tabaka mesečno (jedan tabak – 16 strana, jedna strana – 1.800 slovnih mesta), sve ukupno za oko 450 evra, uz veliki trud.

Tihi intelektualci, duhovna elita od čijeg umeća zavisi kakav će se odraz književne reči pojaviti u našem ogledalu, radi zato što mora i zato što voli... Ali, gde je granica između entuzijazma i esnafskog ponosa? Računice će ukazati na to da će se prevodilac "ubiti od posla", a da neće zaraditi ni za pristojan život. Udruženje književnih prevodilaca Srbije je nemoćno da se izbori za veće honorare od izdavača. Ne računajući stručne, simultane ili sudske prevodioce, ovi svakodnevni pregaoci zarađuju manje od niskoobrazovanih radnika; vodoinstalatera, recimo, protiv kojih, inače,  nemaju ništa.

Postoji cinična opaska: "Prevodioci imaju duhovno zadovoljstvo, njihovo ime zauvek ostaje u knjizi". Drinka Gojković, uvaženi prevodilac s nemačkog jezika i glavni urednik časopisa UKP "Mostovi" (jedinstvena i ugledna tribina za stručne rasprave; nekada mesečnik, sada polugodišnjak), odgovara pitanjem: "Da li smisao prevodilaštva leži s onu stranu ’materijalnog životnog standarda’ zbog čega ova struka opstaje kroz jednodušni entuzijazam, koji za onoga koga to zanima ima pravi vitaminski efekat?"

Navodi primer:"Jedan poznati doajen srpskog prevodilaštva, majstor nad majstorima, kakav se rađa jednom u veku, mora još da prevodi u starosti, da bi preživeo, jer penzija mu iznosi oko 15.000 dinara.

Dvestotinak priznatih prevodilaca je stalno u Udruženju, neki rade više, neki manje. Svima je sudbina ista. Odnos prema vrhunskom prevodu je omalovažavajući. Ranije su glavne izdavačke kuće za državni novac plaćale odlične urednike, redaktore, lektore. Danas, to jedva da i postoji. Nedavno je ugledna izdavačka kuća objavila prevod nobelovca. Knjiga se prodaje, ali prevod je očajan. Baš briga izdavača za to. Pred državnom komisijom čeka pitanje nacionalnih penzija za najistaknutije članove umetničkih udruženja. Ni to, bar kao podsticaj, nikako da krene..."

– Izdavači diktiraju uslove – 30 odsto plaćanja po objavljivanju, 30 odsto do kraja godine, ostalo u knjigama. Mada ima izdavača koji su korektni, većina njih se ponaša tako da se prevodilac oseća prevarenim. Za sve ima novca, odlični honorari za dizajnere i štampare, ali za prevodioce – šta ostane. Dobro bi bilo kada bi država nekako obavezala bogate privrednike da ulažu u knjige, što je u svetu već poznat sistem. Tada bi i izdavačima bilo lakše.

Drinka Gojković ukazuje na istraživanje-anketu časopisa za prevodnu književnost "Mostovi" iz 2005. Da bi samostalni književni prevodilac mogao da zaradi za život i za tržištem izazvane namete, on sada, u ’novokomponovanom kapitalizmu’, mora još više nego ranije da se tuče za još posla ne pitajući koliki je honorar i prinudno zanemarujući kvalitet prevoda... U Srbiji, neumoljivom progresijom iz godine u godinu, položaj postaje sve gori. (Ne samo materijalno. Pre svega po tome što ta profesija ne uživa više nikakvo poštovanje...)

Da li se nešto promenilo u protekle dve godine?

– Nije, još je gore – govori  za "Politiku" Zoran Hamović, direktor izdavačke kuće "Klio" koja je već deceniju u vrhu srpskog izdavaštva. – Tačno je da postoji nerazumevanje između prevodilaca i izdavača. To je sumnja na više spratova. Prevodioci nas sumnjiče da ih potkradamo i ne isplaćujemo. S druge strane, prevodioci rade i za loše izdavače i urednike, pa je i proizvod loš. Od književnog prevođenja se danas ne može živeti. Izdavači zvani "lovci na hitove ili bestselere" (recimo, dobitnika Nobelove nagrade) uhvate prevodioce, na brzinu im daju posao, a oni svaki tekst prevedu isto, "betoniraju" ga. Posle raspada Jugoslavije učestala je i pojava krađe i obrade hrvatskih prevoda. Niko više ne vodi računa o majstorstvu prevođenja, nigde kritike prevoda – kaže Hamović.

I on je učestvovao u anketi "Mostova". "Sve dok samo imena školovanih i licenciranih prevodilaca (odgovorno izabranih u članstvo Udruženja) ne budu stajala u impresumima objavljenih knjiga, filmova, prevodioci neće imati određen i poštovan socijalni status..."

Da li će to zavisiti isključivo od prevodilačkog entuzijazma – ili će ih podržati još neko – biće poznato već do sledećih majskih Susreta.

-----------------------------------------------------------

Prihvatljiva zarada

Šta prevodioci smatraju zadovoljavajućim uslovima za rad i prihvatljivom mesečnom zaradom? Aleksandra Bajazetov-Vučen (engleski, nemački): "Da se sa 35 sati rada nedeljno, ovde ne mislim na efektivni rad, može zaraditi 800 evra neto u dinarskoj protivvrednosti. Znam vrlo dobro da niko od nas ne dobaci ni do polovine te sume, da se podrazumeva da opremu za rad i entuzijazam svakako već imamo i da se i jedno i drugo obnavlja samo od sebe..."

Arijana Božović (engleski): "Profesionalni ugovor koji ne navodi isključivo prava izdavača i obaveze prevodioca (model gospodar-rob), nego i prevodiočeva prava i izdavačeve obaveze. Za prevodioca koji se bavi isključivo književnim prevođenjem i pod uslovom da je neprekidno angažovan minimalna prihvatljiva zarada bila bi 150 evra po tabaku..."

Sada je upola niža.

-----------------------------------------------------------

Težak rad

Evo tri odgovora na pitanje u anketi "Mostova":  a) Koliko strana mesečno prevedete? b) Koliko sati vam je potrebno za jednu stranu?

Aleksandra Bajazetov-Vučen (engleski, nemački):

"Teško mi je da to procenim, pošto ne gledam na sat nego na kalendar. Pretpostavljam da sa svim čitanjima ili iščitavanjima i obilascima biblioteka, na stranu u proseku ode do jednog sata. Imala sam i nekoliko (srećom kraćih) tekstova kod kojih mi je na stranu sigurno odlazilo i po sat i po). Kako bilo, imam utisak da je mesečno nemoguće (a mislim i nepotrebno) dobro uraditi više od šest do sedam tabaka srednje teškog teksta - pri čemu i to podrazumeva radnu disciplinu koja se graniči s fanatičnošću..."

Slavica Miletić (engleski i francuski).

a) Između 60 i 70;

b) Kad je posredi srednje težak tekst prevodim u proseku stranu na sat. Ali, to je prva ruka, i treba dodati još najmanje pola sata po strani do finalnog proizvoda. Ali, to je samo rad za kompjuterom, nisu uračunati odlasci u biblioteku, traženje citata, raspitivanje... Recimo, glavni junak je lekar, pa vam je na svakom koraku potrebno medicinsko znanje koje prevazilazi opštu kulturu.