Трка за хонораре

Сусрети књижевних преводилаца, који је одржавају сваке године последњег викенда у мају, прилика су да се са колегама из иностранства, поред разговора о стручним темама  поприча и о свакодневним згодама и незгодама. Због пристојности преводилац из Словеније неће поменути (исто тако врсном) преводиоцу из Србије цену свог хонорара за превод по страници, јер је вишеструко већа. Износи од седам до 19 евра. Код нас се креће око три евра по страници, а само у изузетним случајевима (реномираних преводилаца који не попуштају у ценкању) постиже се више. Врхунски преводилац може да преведе, у просеку, око 10 табака месечно (један табак – 16 страна, једна страна – 1.800 словних места), све укупно за око 450 евра, уз велики труд.

Тихи интелектуалци, духовна елита од чијег умећа зависи какав ће се одраз књижевне речи појавити у нашем огледалу, ради зато што мора и зато што воли... Али, где је граница између ентузијазма и еснафског поноса? Рачунице ће указати на то да ће се преводилац "убити од посла", а да неће зарадити ни за пристојан живот. Удружење књижевних преводилаца Србије је немоћно да се избори за веће хонораре од издавача. Не рачунајући стручне, симултане или судске преводиоце, ови свакодневни прегаоци зарађују мање од нискообразованих радника; водоинсталатера, рецимо, против којих, иначе,  немају ништа.

Постоји цинична опаска: "Преводиоци имају духовно задовољство, њихово име заувек остаје у књизи". Дринка Гојковић, уважени преводилац с немачког језика и главни уредник часописа УКП "Мостови" (јединствена и угледна трибина за стручне расправе; некада месечник, сада полугодишњак), одговара питањем: "Да ли смисао преводилаштва лежи с ону страну ’материјалног животног стандарда’ због чега ова струка опстаје кроз једнодушни ентузијазам, који за онога кога то занима има прави витамински ефекат?"

Наводи пример:"Један познати доајен српског преводилаштва, мајстор над мајсторима, какав се рађа једном у веку, мора још да преводи у старости, да би преживео, јер пензија му износи око 15.000 динара.

Двестотинак признатих преводилаца је стално у Удружењу, неки раде више, неки мање. Свима је судбина иста. Однос према врхунском преводу је омаловажавајући. Раније су главне издавачке куће за државни новац плаћале одличне уреднике, редакторе, лекторе. Данас, то једва да и постоји. Недавно је угледна издавачка кућа објавила превод нобеловца. Књига се продаје, али превод је очајан. Баш брига издавача за то. Пред државном комисијом чека питање националних пензија за најистакнутије чланове уметничких удружења. Ни то, бар као подстицај, никако да крене..."

– Издавачи диктирају услове – 30 одсто плаћања по објављивању, 30 одсто до краја године, остало у књигама. Мада има издавача који су коректни, већина њих се понаша тако да се преводилац осећа превареним. За све има новца, одлични хонорари за дизајнере и штампаре, али за преводиоце – шта остане. Добро би било када би држава некако обавезала богате привреднике да улажу у књиге, што је у свету већ познат систем. Тада би и издавачима било лакше.

Дринка Гојковић указује на истраживање-анкету часописа за преводну књижевност "Мостови" из 2005. Да би самостални књижевни преводилац могао да заради за живот и за тржиштем изазване намете, он сада, у ’новокомпонованом капитализму’, мора још више него раније да се туче за још посла не питајући колики је хонорар и принудно занемарујући квалитет превода... У Србији, неумољивом прогресијом из године у годину, положај постаје све гори. (Не само материјално. Пре свега по томе што та професија не ужива више никакво поштовање...)

Да ли се нешто променило у протекле две године?

– Није, још је горе – говори  за "Политику" Зоран Хамовић, директор издавачке куће "Клио" која је већ деценију у врху српског издаваштва. – Тачно је да постоји неразумевање између преводилаца и издавача. То је сумња на више спратова. Преводиоци нас сумњиче да их поткрадамо и не исплаћујемо. С друге стране, преводиоци раде и за лоше издаваче и уреднике, па је и производ лош. Од књижевног превођења се данас не може живети. Издавачи звани "ловци на хитове или бестселере" (рецимо, добитника Нобелове награде) ухвате преводиоце, на брзину им дају посао, а они сваки текст преведу исто, "бетонирају" га. После распада Југославије учестала је и појава крађе и обраде хрватских превода. Нико више не води рачуна о мајсторству превођења, нигде критике превода – каже Хамовић.

И он је учествовао у анкети "Мостова". "Све док само имена школованих и лиценцираних преводилаца (одговорно изабраних у чланство Удружења) не буду стајала у импресумима објављених књига, филмова, преводиоци неће имати одређен и поштован социјални статус..."

Да ли ће то зависити искључиво од преводилачког ентузијазма – или ће их подржати још неко – биће познато већ до следећих мајских Сусрета.

-----------------------------------------------------------

Прихватљива зарада

Шта преводиоци сматрају задовољавајућим условима за рад и прихватљивом месечном зарадом? Александра Бајазетов-Вучен (енглески, немачки): "Да се са 35 сати рада недељно, овде не мислим на ефективни рад, може зарадити 800 евра нето у динарској противвредности. Знам врло добро да нико од нас не добаци ни до половине те суме, да се подразумева да опрему за рад и ентузијазам свакако већ имамо и да се и једно и друго обнавља само од себе..."

Аријана Божовић (енглески): "Професионални уговор који не наводи искључиво права издавача и обавезе преводиоца (модел господар-роб), него и преводиочева права и издавачеве обавезе. За преводиоца који се бави искључиво књижевним превођењем и под условом да је непрекидно ангажован минимална прихватљива зарада била би 150 евра по табаку..."

Сада је упола нижа.

-----------------------------------------------------------

Тежак рад

Ево три одговора на питање у анкети "Мостова":  а) Колико страна месечно преведете? б) Колико сати вам је потребно за једну страну?

Александра Бајазетов-Вучен (енглески, немачки):

"Тешко ми је да то проценим, пошто не гледам на сат него на календар. Претпостављам да са свим читањима или ишчитавањима и обиласцима библиотека, на страну у просеку оде до једног сата. Имала сам и неколико (срећом краћих) текстова код којих ми је на страну сигурно одлазило и по сат и по). Како било, имам утисак да је месечно немогуће (а мислим и непотребно) добро урадити више од шест до седам табака средње тешког текста - при чему и то подразумева радну дисциплину која се граничи с фанатичношћу..."

Славица Милетић (енглески и француски).

а) Између 60 и 70;

б) Кад је посреди средње тежак текст преводим у просеку страну на сат. Али, то је прва рука, и треба додати још најмање пола сата по страни до финалног производа. Али, то је само рад за компјутером, нису урачунати одласци у библиотеку, тражење цитата, распитивање... Рецимо, главни јунак је лекар, па вам је на сваком кораку потребно медицинско знање које превазилази општу културу.