U ratu stradaju i mudri i ludi

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Boro Kapetanović (1953), je. autor više od 30 knjiga poezije i proze – „Avion pada, šta ćemo sada“, „Riža i barut“, „Ubijanje muva u Dodžu“, „Daleko je Sana river“ itd. Nedavno je u izdanju banjalučkih izdavača „Beseda“ i „Art printa“ objavljena njegova knjiga patriotske poezije „Lirika rata“, što je bio povod za razgovor sa pesnikom koji živi u Banjaluci.

Prvu knjigu Kapetanović je objavio 1974. godine. Dobitnik je nagrada – Slovo Gorčina, Pečat varoši sremskokarlovačke, kao i Sarajevskih dana poezije i dr. Nedavno je za knjigu „Lirika rata“ dobio Vidovdansku povelju koja se dodeljuje na Vidovdanskim pesničkim susretima u Sokocu.

Bili ste učesnik rata devedesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji. Koliko je lično iskustvo uticalo na opis rata u „Lirici rata“?

Bio sam jedan od likova u tom krvavom balkanskom epu. Svako drugo muško telo na ovim prostorima zar je imalo drugi izbor? U odsudnim trenucima, ako nisi sa svojim narodom, nisi ni sa Bogom. Ratnici lakše ratuju nego što pričaju o ratu. U ratu nema spasa – stradaju i mudri i ludi. Država ti se pretvori u kasarnu i šta onda? Plakati, ali u ratu je od suza, pa makar bile zlatne, slaba vajda.

Posle rata usledile su izbegličke godine. Iz rodnog Sanskog Mosta doselili ste u Banjaluku. Kako vam je bez zavičaja?

Kao ribi koja živi na drvetu. Smarala me svaka količina, sve što je masovno počelo je da me ostavlja ravnodušnim. Jedno vreme moje jedino žensko društvo bile su krave i gladne mušice po izbegličkim kućama. Taj vagon mraka ne može se fotografisati, niti opisati bez straha i panike. Znao sam, ako je poštenje jedina ozbiljna stvar u životu, onda je pisanje jedina neozbiljna stvar koja je poštena.

Gotovo da nema životne teme koje se niste dotakli...

U ovoj utakmici gde svi pomalo ličimo na šahiste koji igraju hokej na ledu, pisac ne može uveriti ljude da se nalaze usred katastrofe, ali ih može podsetiti da je i najveća carstva rušila obična koza. Svaki pisac piše o onom što mu se najviše dopada. Moj izbor su marginalci, oni koji znaju da plaču a da im suze ne padaju na zemlju. Ima ih posvuda i zato nisu nigde. I vodu piju svi, pa opet nisu ribe.

U RS i Srbiji uočljiv je velik broj manifestacija, festivala i književnih večeri. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Manifestaciona, tj. festivalska kultura je odlika sirotinjskih zemalja. Mislim da je još Volt Vitman rekao da je osnovni element kulture – pažljivost. Festivalska kultura nije pažljiva, ona je kruta i za običnog čoveka zbunjujuća. On joj prisustvuje kao broj a ne kao potrošač. Hvatamo muvu, a hvalimo se da smo uhvatili sokola.

Boro Marić