У рату страдају и мудри и луди

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Боро Капетановић (1953), је. аутор више од 30 књига поезије и прозе – „Авион пада, шта ћемо сада“, „Рижа и барут“, „Убијање мува у Доџу“, „Далеко је Сана ривер“ итд. Недавно је у издању бањалучких издавача „Беседа“ и „Арт принта“ објављена његова књига патриотске поезије „Лирика рата“, што је био повод за разговор са песником који живи у Бањалуци.

Прву књигу Капетановић је објавио 1974. године. Добитник је награда – Слово Горчина, Печат вароши сремскокарловачке, као и Сарајевских дана поезије и др. Недавно је за књигу „Лирика рата“ добио Видовданску повељу која се додељује на Видовданским песничким сусретима у Сокоцу.

Били сте учесник рата деведесетих година прошлог века у Југославији. Колико је лично искуство утицало на опис рата у „Лирици рата“?

Био сам један од ликова у том крвавом балканском епу. Свако друго мушко тело на овим просторима зар је имало други избор? У одсудним тренуцима, ако ниси са својим народом, ниси ни са Богом. Ратници лакше ратују него што причају о рату. У рату нема спаса – страдају и мудри и луди. Држава ти се претвори у касарну и шта онда? Плакати, али у рату је од суза, па макар биле златне, слаба вајда.

После рата уследиле су избегличке године. Из родног Санског Моста доселили сте у Бањалуку. Како вам је без завичаја?

Као риби која живи на дрвету. Смарала ме свака количина, све што је масовно почело је да ме оставља равнодушним. Једно време моје једино женско друштво биле су краве и гладне мушице по избегличким кућама. Тај вагон мрака не може се фотографисати, нити описати без страха и панике. Знао сам, ако је поштење једина озбиљна ствар у животу, онда је писање једина неозбиљна ствар која је поштена.

Готово да нема животне теме које се нисте дотакли...

У овој утакмици где сви помало личимо на шахисте који играју хокеј на леду, писац не може уверити људе да се налазе усред катастрофе, али их може подсетити да је и највећа царства рушила обична коза. Сваки писац пише о оном што му се највише допада. Мој избор су маргиналци, они који знају да плачу а да им сузе не падају на земљу. Има их посвуда и зато нису нигде. И воду пију сви, па опет нису рибе.

У РС и Србији уочљив је велик број манифестација, фестивала и књижевних вечери. Какво је ваше мишљење о томе?

Манифестациона, тј. фестивалска култура је одлика сиротињских земаља. Мислим да је још Волт Витман рекао да је основни елемент културе – пажљивост. Фестивалска култура није пажљива, она је крута и за обичног човека збуњујућа. Он јој присуствује као број а не као потрошач. Хватамо муву, а хвалимо се да смо ухватили сокола.

Боро Марић