Jedna moguća stvarnost

Od kada je pre tri decenije završio svoje umetničko školovanje na akademijama u Zagrebu i Beogradu, neopterećen stvaralaštvom svojih profesora Ante Kuduza i Marka Krsmanovića, Radovan Jandrić (1954) je krenuo drugim putem, a njegovo formiranje u duhu figuracije naglašeno je afinitetom za vizuelizaciju svakodnevice, mahom skaski iz seoskog života. Scenski karakter njegovih radova blizak je formi čitljive i subjektivističke dnevničke hronike koja fokusira događaje (igranke, svadbe, svetkovine, sahrane, bdenja), a ovi sudbinski momenti o životu i smrti, svakako mogu da izmene životne tokove. U njegovim radovima dominantna je sigurna ruka crtača koja definiše i zbija mnoštvo detalja u kompoziciju čiji je ilustrativni karakter koncentrisan i na atmosferu i karakter prizora.

U problemskom smislu prepoznatljiv Jandrićev manir halilotikvešovskog uzora nastavlja se i u novom ciklusu grafika „Iz dnevnika seoskog umetnika”; u oformljenoj rukopisnoj ortografiji on strpljivo tka evokativni prostor jedne moguće stvarnosti. U tako markiranom stvaralačkom prostoru, zagledan u sebe i/ili u nas, autor je posvećen temi u kojoj je centralna figura stvarna ili izmišljena ličnost „seoskog umetnika” koja je, po logici našeg mentaliteta u neprihvatanju različitog (poznato opšte mesto), ostala neostvarena, usamljena i zaboravljena. Ovaj koncept svojevrsnog omaža „kolegi”, uz notu socijalno obojenih, angažovanih zapisa melanholičnog gubitnika koji se poverava dnevniku, Jandrić je realizovao u kadriranim situacijama koje naznačuju različite povode. Poznavanje i razumevanje grafičkog procesa služi ovom autoru da zgusnutu realnost običaja, naravi, navika i situacija razloži u balansiranim dubinama crno-belih linoreznih otisaka, ekspresiji medija.

Bogatstvo detalja, nijansirana tekstura, dualitet svetlo-tamno, gustina linija i tačaka – predstavljaju gradivne elemente koji svojom vibrantnošću oživljavaju horor vakui kompoziciju. Buka, bes i haos vremena izraženi su u zapisima posmatračevog skrajnutog života; inkorporirani u kontekst kompozicije ovi narativni zapisi produbljuju komunikacijski kod u kojem, kao esencija, fermentiraju autorsko iskustvo, imaginacija i intuicija.

Dijalogom stvarnog i fiktivnog u beskonačnom krugu ponavljanja sa razlikama, rekonstruiše se enigmatično, lucidno i teško, a sudar mentalnih i fizičkih sila u zgusnutom prostoru kadra nijansira fragmente stvarnog i mogućeg, etičkog i estetičkog principa. Simptomatičan je starinski kompozicioni princip u relaciji vizuelno-tekstualno koji je blizak rešenjima hilandarskih grafika iz 18. i 19. veka.

Poučne rečenice u naivnom tonu poput „Nauči sebe da budeš zadovoljan malim” nižu se i na drugoj grupi grafika posvećenih telesnim iskušenjima, koje su takođe deo ciklusa “Iz dnevnika seoskog umetnika”.

Radovan Jandrić je afirmisan na domaćoj likovnoj sceni, pre svega, kao grafičar i u toj oblasti je stekao društveni status, profesor je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a ova izložba je potvrda kontinuiteta u njegovom radu.