Једна могућа стварност

Од када је пре три деценије завршио своје уметничко школовање на академијама у Загребу и Београду, неоптерећен стваралаштвом својих професора Анте Кудуза и Марка Крсмановића, Радован Јандрић (1954) је кренуо другим путем, а његово формирање у духу фигурације наглашено је афинитетом за визуелизацију свакодневице, махом скаски из сеоског живота. Сценски карактер његових радова близак је форми читљиве и субјективистичке дневничке хронике која фокусира догађаје (игранке, свадбе, светковине, сахране, бдења), а ови судбински моменти о животу и смрти, свакако могу да измене животне токове. У његовим радовима доминантна је сигурна рука цртача која дефинише и збија мноштво детаља у композицију чији је илустративни карактер концентрисан и на атмосферу и карактер призора.

У проблемском смислу препознатљив Јандрићев манир халилотиквешовског узора наставља се и у новом циклусу графика „Из дневника сеоског уметника”; у оформљеној рукописној ортографији он стрпљиво тка евокативни простор једне могуће стварности. У тако маркираном стваралачком простору, загледан у себе и/или у нас, аутор је посвећен теми у којој је централна фигура стварна или измишљена личност „сеоског уметника” која је, по логици нашег менталитета у неприхватању различитог (познато опште место), остала неостварена, усамљена и заборављена. Овај концепт својеврсног омажа „колеги”, уз ноту социјално обојених, ангажованих записа меланхоличног губитника који се поверава дневнику, Јандрић је реализовао у кадрираним ситуацијама које назначују различите поводе. Познавање и разумевање графичког процеса служи овом аутору да згуснуту реалност обичаја, нарави, навика и ситуација разложи у балансираним дубинама црно-белих линорезних отисака, експресији медија.

Богатство детаља, нијансирана текстура, дуалитет светло-тамно, густина линија и тачака – представљају градивне елементе који својом вибрантношћу оживљавају хорор вакуи композицију. Бука, бес и хаос времена изражени су у записима посматрачевог скрајнутог живота; инкорпорирани у контекст композиције ови наративни записи продубљују комуникацијски код у којем, као есенција, ферментирају ауторско искуство, имагинација и интуиција.

Дијалогом стварног и фиктивног у бесконачном кругу понављања са разликама, реконструише се енигматично, луцидно и тешко, а судар менталних и физичких сила у згуснутом простору кадра нијансира фрагменте стварног и могућег, етичког и естетичког принципа. Симптоматичан је старински композициони принцип у релацији визуелно-текстуално који је близак решењима хиландарских графика из 18. и 19. века.

Поучне реченице у наивном тону попут „Научи себе да будеш задовољан малим” нижу се и на другој групи графика посвећених телесним искушењима, које су такође део циклуса “Из дневника сеоског уметника”.

Радован Јандрић је афирмисан на домаћој ликовној сцени, пре свега, као графичар и у тој области је стекао друштвени статус, професор је на Академији уметности у Новом Саду, а ова изложба је потврда континуитета у његовом раду.