Bezakonje u poslu privatnih detektiva

Privatni detektiv ima službenu legitimaciju izdatu od MUP-a, može da nosi oružje ali da ga koristi samo u slučaju napada na sopstveni život, a podatke prikuplja samo od osoba koje žele da mu daju tražene informacije. Kao i čuveni holivudski lik Filip Marlou, mora da ima svoj radni prostor ali obavezno iz dve celine – vizuelno i zvučno odvojene kancelarije i čekaonice.

Ovako bi mogao da izgleda profil privatnih detektiva u Srbiji. Mogao – jer odgovarajući zakon još ne postoji, dok pravna regulativa u Republici Srpskoj i Crnoj Gori predviđa pomenute detalje pa je verovatno da će oni biti prihvaćeni i u Srbiji. Činjenica da ne postoje propisi ne znači da nema privatnih detektiva. Naprotiv, privatni sektor bezbednosti sve je brojniji pa mnoge firme, uz fizičko-tehničko obezbeđenje, nude i detektivske usluge.

– Građani, u nekim slučajevima i firme, imaju potrebu za angažovanjem stručnjaka da bi zaštitili neko svoje pravo ili interes, a da pri tome ne postoji osnov za angažovanje policije, što je otvorilo prostor za detektivsku delatnost – kaže prof. dr Mićo Bošković, redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije iz Novog Sada i predavač na predmetu Osnovi detektivske službe i kriminalističke operative.

Dosadašnja iskustva govore da roditelji imaju potrebu da kontrolišu kretanje svoje dece, da građani žele da uđu u trag dužnicima ili nestalim predmetima. Naime, ako se radi o takozvanom sitnom delu krađe policija nije obavezna da radi na tom slučaju, pa preostaje angažovanje privatnog detektiva. Oni traže i nestale osobe čiji je nestanak prijavljen i MUP-u, s tim da ako se utvrdi da je nestanak posledica zločina slučaj preuzima policija. Potrebu za detektivima imaju i pravna lica, na primer osiguravajuća društva ako treba utvrditi uzrok požara na osiguranoj imovini ili okolnosti pod kojima je nestalo osigurano skupoceno vozilo.

Profesor Bošković je u udžbeniku "Osnovi detektivske delatnosti" analizirao Zakon o agencijama za obezbeđenje lica i imovine i privatnoj detektivskoj delatnosti Republike Srpske i Zakon o detektivskoj delatnosti Crne Gore. Imajući u vidu sličnost pravnih sistema, izvesno je da će u Srbiji biti prihvaćena neka rešenja iz ova dva zakona.

U državama EU uglavnom policija izdaje dozvole za obavljanje poslova privatne bezbednosti, s tim što se razlikuju uslovi. Izdavanju dozvole prethodi operativna provera vlasnika i zaposlenih u preduzeću za privatnu bezbednost, kako bi se sprečio ulazak onih sa kriminalnom prošlošću.

"Odobrenje" u Crnoj Gori, odnosno "ovlašćenje" u Republici Srpskoj, takođe izdaje organ unutrašnjih poslova. Ako kandidat ima dve (u Crnoj Gori) ili tri (u RS) godine iskustva u policiji, bezbednosnim službama u vojsci ili obaveštajnim agencijama smatra se da ima položen stručan ispit za detektiva. Zanimljivo da se u Sloveniji baš ovoj kategoriji stanovništva zabranjuje da se bavi detektivskom delatnošću.

Važno je napomenuti da privatni detektivi ne mogu da koriste ovlašćenja policije. Prikupljanje podataka mora da bude u skladu sa zakonom, podzakonskim propisima i kodeksom detektivske etike. Detektiv ne sme nijednom radnjom ograničavati slobodu kretanja, primenjivati silu, pretnju ili ucenu, a nije ovlašćen da poziva građane da bi dali izjavu što je isključiva nadležnost policije.

Analizirani zakoni izričito propisuju da detektiv ne sme koristiti sredstva i naprave za elektronsko snimanje ili prisluškivanje, ali ne navode zabranu upotrebe detektora laži.