Slike iz podruma

Izložba Predraga Caranovića pod nazivom „Skulpture“ biće otvorena 15. avgusta u 19 časova u Galeriji 73 u Beogradu. Biće to prilika da umetnik predstavi reljefe i makete skulptura za javne spomenike, a prvi put publika će videti i njegove slike.

– Pravi naziv ove postavke trebalo bi da bude „Staro i novo“, a izložiću radove nastale u protekle tri decenije, pravljene za javni prostor, i slike koje su nešto između reljefa i skulpture. Nađene su u podrumu moje majke, a bile su i za mene iznenađenje: prvo zato što su uopšte sačuvane, a potom i što se i dalje dopadaju, možda čak i više nego u trenutku nastanka. Spomenička skulptura me je uvek privlačila, iako sam realizovao samo nekoliko tuđih i jednu svoju, koja je trajala nekoliko sati. Iznenađenje će biti i za mene kada sve radove budem video u galerijskom prostoru, a nadam se i za publiku – kaže Predrag Caranović, čija izložba traje do do 27. avgusta.

Na pitanje koliko je svojih dela realizovao, umetnik odgovara da nije ostvario nijednu skulpturu u javnom prostoru kao i većina vajara njegove generacije:

– Jedino ako se uzme u obzir jedan rad „Stožer“ koji sam realizovao na Kalemegdanu. Činila ga je jedna cev, šest metara visoka na kojoj  je bilo zakačeno nekoliko stotina hulahopova. Međutim, do otvaranja izložbe su verovatno deca pokrala sve. Ali sam pomagao drugim vajarima. Pitate da li postoji još nešto što nisam prikazao javnosti, a ja bih odgovorio da sam veoma malo od svog opusa uopšte predstavio publici. S obzirom na to da sam radio u muzeju gotovo dvadeset godina smatrao sam sukobom interesa da izlažem.

Naš sagovornik je po obrazovanju istoričar umetnosti, bio je višegodišnji  kustos u MSU, a samostalno se obrazovao u vajarskim radionicama…Dela mu se nalaze u više muzeja u zemlji i inostranstvu i u privatnim kolekcijama.

O tome ko mu je pružio podstrek da i sam postane umetnik Caranović odgovara:

–Teško je to pitanje. Istoriju umetnosti sam upisao da bih se u bolje i ispravnije upoznao sa umetnošću. Zanat sam kao veoma mlad savladao, dok sam o umetnosti malo znao. Bio sam na uobičajenim mestima za to vreme: Šumatovačka, zatim atelje Momčila Krkovića i nešto malo kod Tome Kauzlarića. Kad je došao trenutak da upišem akademiju, u zadnji čas sam se opredelio za istoriju umetnosti. Zvuči kao stereotip, ali su me podržali najpre roditelji, ukućani, a izdvojio bih podršku kupaca koji nisu moje radove birali da mi pomognu, već su im se zaista dopadali. Među njima su Stevan Pešić, književnik, a zatim i Lazar Trifunović, koji je bio moj profesor, ali i kupac, i to nekoliko godina nakon završenog fakulteta. To mi je mnogo značilo.

Umetnik kaže da posle ove beogradske izložbe nema mnogo planova:

– Nikada nisam imao neku strategiju. Ali, već neko vreme radim na izložbi koja će biti održana u februaru naredne godine u Galeriji Kolarčevog univerziteta. Pripremam i dva rada za izložbe u SAD i Rusiji. Iskreno, i ovo je suviše za mene.

B.Lijeskić