Слике из подрума

Изложба Предрага Царановића под називом „Скулптуре“ биће отворена 15. августа у 19 часова у Галерији 73 у Београду. Биће то прилика да уметник представи рељефе и макете скулптура за јавне споменике, а први пут публика ће видети и његове слике.

– Прави назив ове поставке требало би да буде „Старо и ново“, а изложићу радове настале у протекле три деценије, прављене за јавни простор, и слике које су нешто између рељефа и скулптуре. Нађене су у подруму моје мајке, а биле су и за мене изненађење: прво зато што су уопште сачуване, а потом и што се и даље допадају, можда чак и више него у тренутку настанка. Споменичка скулптура ме је увек привлачила, иако сам реализовао само неколико туђих и једну своју, која је трајала неколико сати. Изненађење ће бити и за мене када све радове будем видео у галеријском простору, а надам се и за публику – каже Предраг Царановић, чија изложба траје до до 27. августа.

На питање колико је својих дела реализовао, уметник одговара да није остварио ниједну скулптуру у јавном простору као и већина вајара његове генерације:

– Једино ако се узме у обзир један рад „Стожер“ који сам реализовао на Калемегдану. Чинила га је једна цев, шест метара висока на којој  је било закачено неколико стотина хулахопова. Међутим, до отварања изложбе су вероватно деца покрала све. Али сам помагао другим вајарима. Питате да ли постоји још нешто што нисам приказао јавности, а ја бих одговорио да сам веома мало од свог опуса уопште представио публици. С обзиром на то да сам радио у музеју готово двадесет година сматрао сам сукобом интереса да излажем.

Наш саговорник је по образовању историчар уметности, био је вишегодишњи  кустос у МСУ, а самостално се образовао у вајарским радионицама…Дела му се налазе у више музеја у земљи и иностранству и у приватним колекцијама.

О томе ко му је пружио подстрек да и сам постане уметник Царановић одговара:

–Тешко је то питање. Историју уметности сам уписао да бих се у боље и исправније упознао са уметношћу. Занат сам као веома млад савладао, док сам о уметности мало знао. Био сам на уобичајеним местима за то време: Шуматовачка, затим атеље Момчила Крковића и нешто мало код Томе Каузларића. Кад је дошао тренутак да упишем академију, у задњи час сам се определио за историју уметности. Звучи као стереотип, али су ме подржали најпре родитељи, укућани, а издвојио бих подршку купаца који нису моје радове бирали да ми помогну, већ су им се заиста допадали. Међу њима су Стеван Пешић, књижевник, а затим и Лазар Трифуновић, који је био мој професор, али и купац, и то неколико година након завршеног факултета. То ми је много значило.

Уметник каже да после ове београдске изложбе нема много планова:

– Никада нисам имао неку стратегију. Али, већ неко време радим на изложби која ће бити одржана у фебруару наредне године у Галерији Коларчевог универзитета. Припремам и два рада за изложбе у САД и Русији. Искрено, и ово је сувише за мене.

Б.Лијескић