Ekmek iz Sićevačke klisure

Niš – Duž magistralnih saobraćajnica u okolini Niša i na celom jugoistoku Srbije doskora je bilo na desetine motela, restorana i kafana. Najviše ih je bilo na delu međunarodnog puta od Niša prema srpsko-bugarskoj granici, u Sićevačkoj klisuri, za odmor putnika, posebno Turaka. U međuvremenu, mnogi su zatvoreni. Najpoznatiji je bio motel „Nais“ pored Niša, glavno stecište tranzitnih putnika. I mnogi privatni ugostitelji od ulaza u Sićevačku klisuru do Pirota i Dimitrovgrada zatvorili su svoje objekte. A ono malo što ih je ostalo dobilo je u ovoj turističkoj sezoni pravu konkurenciju – restorane i kafane duž ove magistrale počeli su da otvaraju turski državljani.

Od Proseka, sela i vikend-naselja Nišlija, na samom ulazu u Sićevačku klisuru do Bele Palanke su tri nova restorana, koje drže Turci. Saznavši da su dvojica njegovih sunarodnika započeli ugostiteljski posao u našoj zemlji, i Husein Karahan je došao u Srbiju. Stigao je iz Gaziantepa na tursko-sirijskoj granici.

– Supruga i ja vodimo posao u objektu koji smo uzeli u zakup. Završio sam najviše turske kulinarske škole, već sam radio u nekoliko sličnih restorana u Gaziantepu i evo me sada ovde. Procenio sam da tokom cele godine, posebno u letnjim mesecima u Srbiji može da se napravi odličan posao, i nisam se pokajao – rekao nam je Husein. – Veliko je ovo parkiralište na izlazu iz Sićevačke klisure na kojem je pored našeg restorana i auto-servis. Svraćaju i vozači šlepera i putničkih automobila, restoran je uvek pun gostiju za koje pripremamo specijalitete: roštilj-kaiš – nekoliko vrsta mesa na sablji, lahmadžin pide, jelo od testa slično italijanskoj pici, turski tzv. adanja ćevap i druga turska jela, tradicionalne salate i, naravno, slatkiše. Iz Turske smo dovezli furune koje za zagrevanje koriste drva i u kojima pečemo hleb ekmek. U njima se peku i jagnjetina, teletina i junetina. Na specifičan način pripremamo specijalitete od mesa u marinadi, i piletinu, koja se najviše traži – priča supruga Asima, dok Husein  priprema testo za lahmadžin pide.

Asima i Hasan su iznajmili stan u Beloj Palanci, ali retko tamo odlaze. Rade, kažu nam 24 časa dnevno, tako da sada u sezoni skoro da i nemaju vremena za odmor.

Dalje, prema Beloj Palanci, Pirotu i srpsko-bugarskoj granici su i restorani „Turski park“ i „Anadolija“. Kao i „Karahan“, odlično posluju. Na parkingu kod „Anadolije“ turski državljanin Ismet Karaoglu, vozač velikog kamiona priča: – Putujem često na zapad Evrope i ovde obavezno svraćam. Krenuo sam za Hamburg, na sever Nemačke. Jagnjetina je „prste da poližeš“, „čoban salata“ je kao melem za stomak, a baklave i drugi slatkiši kao da sam u Turskoj.

U vreme kada ne radi „Nais“, kada odavno nema kafane „Džerima“, Turci skoro da i nemaju gde da svrate kod Niša. Restorani „Šerif“, „Mali vikend“, „Ćale magistrale“ i slični, koji decenijama postoje i odolevaju, sada se bore sa konkurencijom iz Turske. Ali, ne protive se dolasku turskih ugostitelja, važno je, kažu, da se putnici ponovo, kao nekada, zaustavljaju ispred njihovih kafana i restorana. Jer, i oni imaju šta da ponude svakom gostu.