Putovanje u nepostojeću zemlju

„Kada sam otišla u Sloveniju da posetim sina koji je tamo studirao, podstakla se u meni već postojeća želja da bih da proputujem, da se vratim i na druga za mene važna mesta bivše Jugoslavije. Bilo je to maja 2008, kada sam katalonskom dnevnom listu „Vanguardija’ predložila da pišem feljton o ponovnom povratku u bivšu domovinu i oni su prihvatili. Tako sam krajem juna iste godine započela putovanje od 38 dana, koje me je vodilo od Triglava do Vardara, od Sarajeva do Brača, od Podgorice do Peći, i na kraju po Srbiji i u Beograd”,priča Tamara Đermanović, profesorka estetike i književnosti slovenskih naroda na Univerzitetu „Pompea fabre” u Barseloni. Knjiga putopisa zasnovanih na feljtonu iz „Vanguardije” objavljena je na španskom pod naslovom „Povratak u moju zemlju koja više ne postoji”, a u toku je prevođenje na naš jezik.

U predgovoru pišete da vam je bilo potrebno da jednu po jednu obiđete sverepublike bivše domovine kako biste uspeli da razumete sve stvari koje su se dogodile i da biste, možda i samokritički, sravnili račune sa sopstvenom prošlošću. Da li ste uspeli?

Vaspitana sam i odrasla kao Jugoslovenka, a na moju ljubav prema toj bivšoj zemlji najviše su uticala leta koja sam provela u Bolu na Braču i moji tamošnji prijatelji koji su bili sa svih strana bivše nam zemlje. Putovanje mi je, međutim pokazalo iako nisam imala niti jedno neprijatno iskustvo, da je jugoslovenstvo ipak bilo utopija u koju je verovao jedan, makar i ne tako mali broj ljudi, ali da je bilo mnogo suprotnih i drugačijih viđenja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. S druge strane važno mi je da se moja knjiga ne shvati kao neki rekvijem jugonostalgičara. Napisala sam je kao katarzu i kao potrebu da sebi, a i drugima, pomognem da dublje razumeju neke stvari. Kada sam objavila feljton dobila sam mnoge pozitivne odjeke i pisma nepoznatih ljudi koji su me podstakli da napišem i knjigu.

Vešto preplićete kolektivna sećanja iz bivše Jugoslavije sa nekim ličnim i porodičnim uspomenama koje ponekad sežu i duboko u prošlost. Koliko vam se u tom svetlu čini utemeljenom često pominjana floskula da ovaj region pati od „previše istorije”?

Mozaik kultura koje su ostavile svoje tragove na ovim područjima uvek je bio naše veliko bogatstvo i naš usud. Kada se na „previše istorije” doda odsustvo kartezijanske racionalnosti, strast i ratobornost dobija se fatalna kombinacija koja onemogućava da se burna i bogata istorija asimiluje na zdrav i pragmatičan način.

Na putovanju niste izbegavali ni krajeve na kojima je rat pokazao svoje najgore lice u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Bosna i Hercegovina, sa vidljivim ostacima razaranja, najviše me je rastužila, ako mogu da upotrebim taj izraz. Putujući kroz Bosnu potvrdila sam ono što sam uvek i mislila: da su tamo ljudi najmanje „zaslužili” strahote koje su se tamo dogodile. Razumete me? Najviše mešanih brakova i svega ostalog, a naročito u Sarajevu. Nije slučajno što se niko danas ne plaši da ode u Sarajevo. U gradu gde su ljudi koji su preživeli mnogo dana pod opsadom i sve to vreme se borili za goli život, niko neće popreko da te pogleda zato što si Srbin. S druge strane, Kosovo me je te 2008. najviše deprimiralo. Bar tada mi je situacija izgledala bezizlazna, u pogledu stanovništva koje tamo živi usred nezaposlenosti i kriminala. Ovde mislim i na albanski i na srpski živalj koji je žrtva interesa koje pokreće pre svega novac.

Britanski novinar Tim Džuda je o ovim prostorima skovao termin „jugosfera”, a vi kao profesorka estetike uočavate jednu posebnu „jugoestetiku”...  

Kada na ulicama Maribora ulazim u bar „29. novembar” prepun mladih Slovenaca ili u Ljubljani nailazim na prodavnicu suvenira sa Titovim likom to nazivam „jugoestetika”. Pri tom, od vlasnika pa do onih koji kupuju majice ili sede u „29. novembru” niko se ne bi zaista vratio u sve što je SFRJ podrazumevala. Ali sada, kada su svoji na svome i nezavisni, koketiraju sa elementima zajedničke prošlosti za kojom se oseća nostalgija. Mislim da to svako od nas u nekom trenutku oseća, mada je mnogo manje onih koji to hoće i da priznaju.

Kao objašnjenje za zla koja ciklično pogađaju SFRJpominjete konfrontaciju između urbane kulturne svesti i primitivizma „raje iz šume” kako ih definiše vaša baka. Da li vam se čini da „raja iz šume” i njihova estetika i dalje dominiraju od Vardara do Triglava?

Moja baka, koja je za svoje 94 godine života preživela bar pet ratova većih razmera na ovom tlu, govorila je da kako ne prođe više od tri decenije bez konflikta većih razmera i tada obrazovani mladi ljudi masovno emigriraju, a na „njihovo mesto dolazi raja iz šume”. I da onda, kao u koncentričnim krugovima, kada se „ta raja ili njihovo potomstvo kultiviše, počne neki novi sukob, oni odlaze, a na njihovo mesto opet dolazi nova raja iz šume”. Tako je ona govorila, ona koja je rođena u srpskoj porodici u Hrvatskoj Krajini, koja se odatle u potpunosti iselila kada je počeo Drugi svetski rat. Nikada mi nijednu ružnu reč nije rekla o Hrvatima, ili o ovome ili o onome. Verovatno je takva njena životna filozofija uticala i na ton ove moje knjige.

Podsećate na Titov pionirski moto „Upoznaj svoju domovinu da bi je više voleo”. Kako vam ona izgleda posle ovog ponovnog „upoznavanja”?

Kao neka nežna uspomena iz detinjstva koja nije bila realna, ili koja je pak bila posledica samo jednog ličnog iskustva, vezanog za nešto konkretno preživljeno: putovanja na školsku razmenu đaka u Zagreb, letovanja na Bolu, druženja na Jahorini… Naravno, sada znam i neki istorijski i drugi kontekst, kao i to da nisu svi građani bivše nam zemlje imali osnovu da veruju u model u koji su mene moji roditelji učili da verujem. Ipak, činjenica da otkada je knjiga izašla u Španiji opet neki običan svet, zove ili piše i zahvaljuje mi što su konačno nešto razumeli i naučili o bivšoj Jugoslaviji, čini da mislim da u onome što ovde pišem ima i nečeg univerzalno istinitog i da nisam ostala na površini jednog viđenja ili iskustva.