Путовање у непостојећу земљу

„Када сам отишла у Словенију да посетим сина који је тамо студирао, подстакла се у мени већ постојећа жеља да бих да пропутујем, да се вратим и на друга за мене важна места бивше Југославије. Било је то маја 2008, када сам каталонском дневном листу „Вангуардија’ предложила да пишем фељтон о поновном повратку у бившу домовину и они су прихватили. Тако сам крајем јуна исте године започела путовање од 38 дана, које ме је водило од Триглава до Вардара, од Сарајева до Брача, од Подгорице до Пећи, и на крају по Србији и у Београд”,прича Тамара Ђермановић, професорка естетике и књижевности словенских народа на Универзитету „Помпеа фабре” у Барселони. Књига путописа заснованих на фељтону из „Вангуардије” објављена је на шпанском под насловом „Повратак у моју земљу која више не постоји”, а у току је превођење на наш језик.

У предговору пишете да вам је било потребно дa једну по једну обиђете сверепублике бивше домовине како бисте успели да разумете све ствари које су се догодиле и да бисте, можда и самокритички, сравнили рачуне са сопственом прошлошћу. Да ли сте успели?

Васпитана сам и одрасла као Југословенка, а на моју љубав према тој бившој земљи највише су утицала лета која сам провела у Болу на Брачу и моји тамошњи пријатељи који су били са свих страна бивше нам земље. Путовање ми је, међутим показало иако нисам имала нити једно непријатно искуство, да је југословенство ипак било утопија у коју је веровао један, макар и не тако мали број људи, али да је било много супротних и другачијих виђења прошлости, садашњости и будућности. С друге стране важно ми је да се моја књига не схвати као неки реквијем југоносталгичара. Написала сам је као катарзу и као потребу да себи, а и другима, помогнем да дубље разумеју неке ствари. Када сам објавила фељтон добила сам многе позитивне одјеке и писма непознатих људи који су ме подстакли да напишем и књигу.

Вешто преплићете колективна сећања из бивше Југославије са неким личним и породичним успоменама које понекад сежу и дубоко у прошлост. Колико вам се у том светлу чини утемељеном често помињана флоскула да овај регион пати од „превише историје”?

Мозаик култура које су оставиле своје трагове на овим подручјима увек је био наше велико богатство и наш усуд. Када се на „превише историје” дода одсуство картезијанске рационалности, страст и ратоборност добија се фатална комбинација која онемогућава да се бурна и богата историја асимилује на здрав и прагматичан начин.

На путовању нисте избегавали ни крајеве на којима је рат показао своје најгоре лице у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Босна и Херцеговина, са видљивим остацима разарања, највише ме је растужила, ако могу да употребим тај израз. Путујући кроз Босну потврдила сам оно што сам увек и мислила: да су тамо људи најмање „заслужили” страхоте које су се тамо догодиле. Разумете ме? Највише мешаних бракова и свега осталог, а нарочито у Сарајеву. Није случајно што се нико данас не плаши да оде у Сарајево. У граду где су људи који су преживели много дана под опсадом и све то време се борили за голи живот, нико неће попреко да те погледа зато што си Србин. С друге стране, Косово ме је те 2008. највише депримирало. Бар тада ми је ситуација изгледала безизлазна, у погледу становништва које тамо живи усред незапослености и криминала. Овде мислим и на албански и на српски живаљ који је жртва интереса које покреће пре свега новац.

Британски новинар Тим Џуда је о овим просторима сковао термин „југосфера”, а ви као професорка естетике уочавате једну посебну „југоестетику”...  

Када на улицама Марибора улазим у бар „29. новембар” препун младих Словенаца или у Љубљани наилазим на продавницу сувенира са Титовим ликом то називам „југоестетика”. При том, од власника па до оних који купују мајице или седе у „29. новембру” нико се не би заиста вратио у све што је СФРЈ подразумевала. Али сада, када су своји на своме и независни, кокетирају са елементима заједничке прошлости за којом се осећа носталгија. Мислим да то свако од нас у неком тренутку осећа, мада је много мање оних који то хоће и да признају.

Као објашњење за зла која циклично погађају СФРЈпомињете конфронтацију између урбане културне свести и примитивизма „раје из шуме” како их дефинише ваша бака. Да ли вам се чини да „раја из шуме” и њихова естетика и даље доминирају од Вардара до Триглава?

Моја бака, која је за своје 94 године живота преживела бар пет ратова већих размера на овом тлу, говорила је да како не прође више од три деценије без конфликта већих размера и тада образовани млади људи масовно емигрирају, а на „њихово место долази раја из шуме”. И да онда, као у концентричним круговима, када се „та раја или њихово потомство култивише, почне неки нови сукоб, они одлазе, а на њихово место опет долази нова раја из шуме”. Тако је она говорила, она која је рођена у српској породици у Хрватској Крајини, која се одатле у потпуности иселила када је почео Други светски рат. Никада ми ниједну ружну реч није рекла о Хрватима, или о овоме или о ономе. Вероватно је таква њена животна филозофија утицала и на тон ове моје књиге.

Подсећате на Титов пионирски мото „Упознај своју домовину да би је више волео”. Како вам она изгледа после овог поновног „упознавања”?

Као нека нежна успомена из детињства која није била реална, или која је пак била последица само једног личног искуства, везаног за нешто конкретно преживљено: путовања на школску размену ђака у Загреб, летовања на Болу, дружења на Јахорини… Наравно, сада знам и неки историјски и други контекст, као и то да нису сви грађани бивше нам земље имали основу да верују у модел у који су мене моји родитељи учили да верујем. Ипак, чињеница да откада је књига изашла у Шпанији опет неки обичан свет, зове или пише и захваљује ми што су коначно нешто разумели и научили о бившој Југославији, чини да мислим да у ономе што овде пишем има и нечег универзално истинитог и да нисам остала на површини једног виђења или искуства.