Đačka torba teška do osam kilograma

Kilogram i po matematike, dva kilograma srpskog, 800 grama sveta oko nas, 500 grama bloka i bojica za crtanje, 200 grama pernice – i eto đačke torbe od oko pet kilograma koju prvaci nose u školu svaki dan.

Osim kupovine udžbenika, model i veličina školske torbe još jedno je pitanje kojim se ovih dana bavi kompletna porodica. Jer, najlakša đačka torba koja se smešta na nejaka đačka pleća ima oko tri kilograma, a kako rastu učenici, raste i broj kilograma, do neverovatnih osam, koliko je svojevremeno izmereno kod jednog osmaka. Ovo su, doduše, nešto lakše torbe nego što su nosile ranije generacije, pa je prema podacima prosvetnih vlasti, težina kompleta za prvake od 3,2 kilograma do 3,5 kilograma, zavisno od izdavača, dok su pre nekoliko godina kompleti bili teški i do šest kilograma.

Zato i ne čude podaci Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, koji pokazuju da su deformiteti kičme konstatovani kod 15,4 odsto školske dece, a tokom 2012. godine pregledano je 213.137 đaka.

Ono što naši mališani nose svaki dan na leđima, daleko je i od preporuke Svetske zdravstvene organizacije, po kojoj težina đačke torbe ne sme da iznosi više od 10 odsto telesne težine deteta, mada naši lekari tvrde da može da se toleriše i do 15 odsto. Zato su lane prosvetne i vlasti Beograda krenule u rešavanje ovog problema i u svih 200 osnovnih škola u glavnom gradu uveli ormariće za držanje knjiga. U ostalim školama u Srbiji situacija je šarolika, pokazuju podaci Saveza učitelja Srbije – negde postoje ormarići, negde je osmišljen poseban prostor za odlaganje knjiga i pribora koji nisu potrebni svaki dan, ali, uglavnom je sve prepušteno učiteljima i roditeljima.

– Ja napišem u toku nedelje poruku roditeljima šta da deca nose u školu. Nismo nikada merili torbe, ali dovoljno je da se samo podignu, pa da se zaključi da tu ima nekoliko kilograma. Bilo bi sjajno kada bi Ministarstvo prosvete pokrenulo akciju da ormarići budu obavezni u svim školama u Srbiji, ne treba tu mnogo ulaganja, treba animirati roditelje, koliko znam u nekim školama su ih i oni sami pravili – kaže Zdenka Rajković, učiteljica u OŠ „Vuk Karadžić”, u Novom Sadu, koja je i član UO Saveza učitelja Republike Srbije.

Ona dodaje da se učitelji uvek trude da olakšaju torbe, jer samo po jednom predmetu bude nekoliko knjiga i svezaka, što je najveći problem za đake prvog i drugog razreda, oni stariji su već malo jači.

Ova učiteljica sada dočekuje prvake i objašnjava da roditeljima obično savetuje da uče decu da sami pakuju torbe, ali da kontrolišu sadržinu, jer đaci često iz neznanja otežavaju ionako teške torbe, pa se u njima uz knjige nađu i igračke i grickalice i sokići…

– Dovijamo se i mi i roditelji kako znamo i umemo, videla sam da neki učenici imaju torbe na točkiće. Prvake obično sačekuju roditelji posle škole, a u nošenju torbi posebno su aktivne bake i deke. U Novom Sadu u školama postoje ormarići, ali ne u svim, pa učitelji osposobe neki prostor u kojem deca ostavljaju ono što im ne treba svaki dan u školi – kaže ova učiteljica.

Na sve lošije zdravlje i konstituciju učenika, po mišljenju stručnjaka, ne utiče samo preteška torba, već i to što se časovi fizičkog vaspitanja ne realizuju kako treba, pa se vrlo često ovaj čas zameni nekim drugim časom koji je „važniji”. Takođe, u velikom broju školama nema pravog prostora za vežbanje.

– Naš način života utiče da deca nemaju dovoljno redovne fizičke aktivnosti koja im je potrebna za rast i razvoj, što prouzrokuje nepravilan stav, loše držanje, višak kilograma – objašnjava profesor dr Dušan Mitić, predsednik Komisije za unapređivanje nastave fizičkog vaspitanja Nacionalnog prosvetnog saveta.

On dodaje da ovo nije samo srpski problem, već da rešenje pokušava da pronađe čitava Evropa, kao i Amerika i da je američka zdravstvena organizacija preporučila da deca moraju da imaju sistematsku redovnu fizičku aktivnost svaki dan i to najmanje jedan školski čas.