Ђачка торба тешка до осам килoграма

Килограм и по математике, два килограма српског, 800 грама света око нас, 500 грама блока и бојица за цртање, 200 грама пернице – и ето ђачке торбе од око пет килограма коју прваци носе у школу сваки дан.

Осим куповине уџбеника, модел и величина школске торбе још једно је питање којим се ових дана бави комплетна породица. Јер, најлакша ђачка торба која се смешта на нејака ђачка плећа има око три килограма, а како расту ученици, расте и број килограма, до невероватних осам, колико је својевремено измерено код једног осмака. Ово су, додуше, нешто лакше торбе него што су носиле раније генерације, па је према подацима просветних власти, тежина комплета за прваке од 3,2 килограма до 3,5 килограма, зависно од издавача, док су пре неколико година комплети били тешки и до шест килограма.

Зато и не чуде подаци Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, који показују да су деформитети кичме констатовани код 15,4 одсто школске деце, а током 2012. године прегледано је 213.137 ђака.

Оно што наши малишани носе сваки дан на леђима, далеко је и од препоруке Светске здравствене организације, по којој тежина ђачке торбе не сме да износи више од 10 одсто телесне тежине детета, мада наши лекари тврде да може да се толерише и до 15 одсто. Зато су лане просветне и власти Београда кренуле у решавање овог проблема и у свих 200 основних школа у главном граду увели ормариће за држање књига. У осталим школама у Србији ситуација је шаролика, показују подаци Савеза учитеља Србије – негде постоје ормарићи, негде је осмишљен посебан простор за одлагање књига и прибора који нису потребни сваки дан, али, углавном је све препуштено учитељима и родитељима.

– Ја напишем у току недеље поруку родитељима шта да деца носе у школу. Нисмо никада мерили торбе, али довољно је да се само подигну, па да се закључи да ту има неколико килограма. Било би сјајно када би Министарство просвете покренуло акцију да ормарићи буду обавезни у свим школама у Србији, не треба ту много улагања, треба анимирати родитеље, колико знам у неким школама су их и они сами правили – каже Зденка Рајковић, учитељица у ОШ „Вук Караџић”, у Новом Саду, која је и члан УО Савеза учитеља Републике Србије.

Она додаје да се учитељи увек труде да олакшају торбе, јер само по једном предмету буде неколико књига и свезака, што је највећи проблем за ђаке првог и другог разреда, они старији су већ мало јачи.

Ова учитељица сада дочекује прваке и објашњава да родитељима обично саветује да уче децу да сами пакују торбе, али да контролишу садржину, јер ђаци често из незнања отежавају ионако тешке торбе, па се у њима уз књиге нађу и играчке и грицкалице и сокићи…

– Довијамо се и ми и родитељи како знамо и умемо, видела сам да неки ученици имају торбе на точкиће. Прваке обично сачекују родитељи после школе, а у ношењу торби посебно су активне баке и деке. У Новом Саду у школама постоје ормарићи, али не у свим, па учитељи оспособе неки простор у којем деца остављају оно што им не треба сваки дан у школи – каже ова учитељица.

На све лошије здравље и конституцију ученика, по мишљењу стручњака, не утиче само претешка торба, већ и то што се часови физичког васпитања не реализују како треба, па се врло често овај час замени неким другим часом који је „важнији”. Такође, у великом броју школама нема правог простора за вежбање.

– Наш начин живота утиче да деца немају довољно редовне физичке активности која им је потребна за раст и развој, што проузрокује неправилан став, лоше држање, вишак килограма – објашњава професор др Душан Митић, председник Комисије за унапређивање наставе физичког васпитања Националног просветног савета.

Он додаје да ово није само српски проблем, већ да решење покушава да пронађе читава Европа, као и Америка и да је америчка здравствена организација препоручила да деца морају да имају систематску редовну физичку активност сваки дан и то најмање један школски час.