Dug put od brvnara do elitnih hotela

Zlatibor – Prija u vrele dane hladna voda sa izdašnog izvora uz jezero na Zlatiboru, sa česme na kojoj piše: „Kralj Aleksandar Prvi, 20. avgusta 1893”. Mlaz osvežava, a natpis podseća na početke zlatiborskog turizma, koji, evo, upravo navršava 120 godina.

Taj dugi turistički hod, tokom koga je pređen put od odmora u skromnim brvnarama do elitnih hotela i godišnjeg prometa od milion noćenja, prigodno se obeležava koncertima, svečanom akademijom i filmskim projekcijama.

Na Zlatiboru se stalno novo gradi ili modernizuje postojeće. Korak od „sedam milja“ načinjen je od osnivanja kraljeve česme, u proteklih 120 godina.

O počecima ovdašnjeg turizma svedoči knjiga objavljena za ovaj jubilej „Svetlopisom kroz prvu srpsku vazdušnu banju“, iz pera dvoje zlatiborskih Đenića, Snežane i Milisava. Tu se, rečju i starim fotografijama, oslikava turističko utemeljenje ove planine koju su još pre kralja pohodili oni što traže leka i odmora na čistom vazduhu. Ipak, ključna za razvoj turizma bila je kraljeva poseta. Došao je Aleksandar Obrenović tog avgusta 1893. najpre u Užice, da bi mu poljski ručak priredili kraj izvora Kulaševac na Zlatiboru.

„Toga dana narod iz okolnih sela dočekuje kralja s velikom radošću, a predsednik čajetinske opštine Petar Mićić u zdravici upućuje mu molbu da se izvor nazove Kraljeva voda, te da taj nepresušni izvor bude večni spomen kraljevog dolaska. Dirnut toplim gorštačkim gostoprimstvom, kralj je prihvatio predlog, a već sledeće godine podignuta je česma. Bio je to prvi zidani objekat u ovom delu Zlatibora“, navodi se u ovoj knjizi. Sledi zatim važan čin: gradnja prve zgrade za letnji odmor u Ribnici koju je podigao tadašnji predsednik Narodne skupštine, advokat Aleksa Popović.

U „Politici“ od 10. septembra 1905. oglasio se užički lekar dr Šajković: „Zlatibor je neocenjeno blago. Ja bih svakog leta slao na njega polovinu Užica, po pravoj potrebi i nuždi. Ali nažalost, nema tamo stanova, te bi ljudi propali“. Prvi turisti željni odmora  za smeštaj su koristili kolibe ili skromne sobe u tesnim kućama siromašnih,  gostoprimljivih Zlatiboraca.

Pošto je 1908. na oporavku na ovoj planini boravila još jedna krunisana glava, kralj Petar Prvi Karađorđević, načinjeni su presudni turistički koraci. Nikli su ovde prvi veći smeštajni objekti: hotel „Kraljeva voda“ i vila „Čigota“, te prva pekara. Kasnije, u međuratnom periodu kad je automobilski put od Užica napravljen, grade se vile i letnjikovci u naseljima Palisad, Kraljeva Voda, Oko i Ribnica. Pesnik Jovan Dučić, provodeći ovde nekoliko leta, pisao je: „Ko nije bio na Zlatiboru taj ne zna šta je zdravo mjesto. Ko nije jeo na Palisadu kod Milojke Jevremović mlad kajmak s karlice i med, taj nije jeo hranu što bolesnoga diže s postelje, a mrtvog oživljava”.

Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, s napretkom standarda,  Zlatibor dobija na značaju. Uređuje se jezero u centru planine, a uspon gradnje smeštajnih objekata kreće u drugoj polovini šezdesetih. Najpre 1965. počinje s radom za to vreme blistavo uređeni hotel „Palisad“, u kome je rado boravio i Josip Broz Tito. Gradi se zdravstveni zavod „Zlatibor“ (današnja „Čigota“), niču objekti za smeštaj i restorani. A uz njih privatne vikend-kuće, na stotine zdanja za odmor koja daju savremeni izgled središtu planine.

Kako vreme odmiče Zlatibor postaje sve uređeniji i usmereniji provodu. Prave se sportski tereni, uređuju ski-staze na Obudojevici i pod Tornikom, niču hoteli i odmarališta u turističkom srcu planine, tržni centri, kafei... Pređen je, kako zapisa Milisav Đenić, veliki put: iz koliba i kućera stiglo se do apartmana i rezidencija, od rzavskih virova do olimpijskih bazena, od poljančeta i krpenjače do modernih stadiona i hala.

Danas je Zlatibor planina na kojoj u turističkim „špicevima“ boravi i 25.000 posetilaca dnevno.