Дуг пут од брвнара до елитних хотела

Златибор – Прија у вреле дане хладна вода са издашног извора уз језеро на Златибору, са чесме на којој пише: „Краљ Александар Први, 20. августа 1893”. Млаз освежава, а натпис подсећа на почетке златиборског туризма, који, ево, управо навршава 120 година.

Тај дуги туристички ход, током кога је пређен пут од одмора у скромним брвнарама до елитних хотела и годишњег промета од милион ноћења, пригодно се обележава концертима, свечаном академијом и филмским пројекцијама.

На Златибору се стално ново гради или модернизује постојеће. Корак од „седам миља“ начињен је од оснивања краљеве чесме, у протеклих 120 година.

О почецима овдашњег туризма сведочи књига објављена за овај јубилеј „Светлописом кроз прву српску ваздушну бању“, из пера двоје златиборских Ђенића, Снежане и Милисава. Ту се, речју и старим фотографијама, осликава туристичко утемељење ове планине коју су још пре краља походили они што траже лека и одмора на чистом ваздуху. Ипак, кључна за развој туризма била је краљева посета. Дошао је Александар Обреновић тог августа 1893. најпре у Ужице, да би му пољски ручак приредили крај извора Кулашевац на Златибору.

„Тога дана народ из околних села дочекује краља с великом радошћу, а председник чајетинске општине Петар Мићић у здравици упућује му молбу да се извор назове Краљева вода, те да тај непресушни извор буде вечни спомен краљевог доласка. Дирнут топлим горштачким гостопримством, краљ је прихватио предлог, а већ следеће године подигнута је чесма. Био је то први зидани објекат у овом делу Златибора“, наводи се у овој књизи. Следи затим важан чин: градња прве зграде за летњи одмор у Рибници коју је подигао тадашњи председник Народне скупштине, адвокат Алекса Поповић.

У „Политици“ од 10. септембра 1905. огласио се ужички лекар др Шајковић: „Златибор је неоцењено благо. Ја бих сваког лета слао на њега половину Ужица, по правој потреби и нужди. Али нажалост, нема тамо станова, те би људи пропали“. Први туристи жељни одмора  за смештај су користили колибе или скромне собе у тесним кућама сиромашних,  гостопримљивих Златибораца.

Пошто је 1908. на опоравку на овој планини боравила још једна крунисана глава, краљ Петар Први Карађорђевић, начињени су пресудни туристички кораци. Никли су овде први већи смештајни објекти: хотел „Краљева вода“ и вила „Чигота“, те прва пекара. Касније, у међуратном периоду кад је аутомобилски пут од Ужица направљен, граде се виле и летњиковци у насељима Палисад, Краљева Вода, Око и Рибница. Песник Јован Дучић, проводећи овде неколико лета, писао је: „Ко није био на Златибору тај не зна шта је здраво мјесто. Ко није јео на Палисаду код Милојке Јевремовић млад кајмак с карлице и мед, тај није јео храну што болеснога диже с постеље, а мртвог оживљава”.

Педесетих и шездесетих година 20. века, с напретком стандарда,  Златибор добија на значају. Уређује се језеро у центру планине, а успон градње смештајних објеката креће у другој половини шездесетих. Најпре 1965. почиње с радом за то време блиставо уређени хотел „Палисад“, у коме је радо боравио и Јосип Броз Тито. Гради се здравствени завод „Златибор“ (данашња „Чигота“), ничу објекти за смештај и ресторани. А уз њих приватне викенд-куће, на стотине здања за одмор која дају савремени изглед средишту планине.

Како време одмиче Златибор постаје све уређенији и усмеренији проводу. Праве се спортски терени, уређују ски-стазе на Обудојевици и под Торником, ничу хотели и одмаралишта у туристичком срцу планине, тржни центри, кафеи... Пређен је, како записа Милисав Ђенић, велики пут: из колиба и кућера стигло се до апартмана и резиденција, од рзавских вирова до олимпијских базена, од пољанчета и крпењаче до модерних стадиона и хала.

Данас је Златибор планина на којој у туристичким „шпицевима“ борави и 25.000 посетилаца дневно.